Када сам са партнером први пут причала о плановима за оснивање породице, рекла сам му у страху “али ја сад не могу да будем трудна, ја сам предузетница, нећемо имати ништа”. Он ме је умирио рекавши да сам две и по године радила да дођем до тога да имам клијенте са којима имам лепу сарадњу, редовна примања и да ћемо изгурати све то заједно. Клијенти ће имати разумевања, радићу током целе трудноће – јер ја ионако волим да радим, а ето, може и он – као стално запослени, да преузме бригу о детету од бебиног трећег месеца до прве године. То је звучало као океј план. Нешто оствариво. Нешто донекле сигурно.
Направили смо дете, не због слогана које је ова држава финансијски наградила: “рађај не одгађај” и “доста речи, нек закмечи”, него зато што сам веровала да ћемо се снаћи, ослањајући се на плату свог мужа и могућност да он брине о детету, док се ја враћам клијентима које сам планирала да паузирам на само три месеца од порођаја, опорављајући своје тело и свој бизнис – паралелно.
Пре пар минута читам текст петиције “И предузетнице су маме” и схватам да ми то нећемо моћи. Мужеви жена предузетница не могу да преузму бригу о детету, јер се оне сматрају незапосленима. Први пут, за шест месеци од када сам трудна, помислила сам да је грешка што смо се упустили у ово, и шта ћемо сада, када нема “ундо”?! Толико сам се узнемирила да је моја нерођена ћерка почела да се рита у стомаку због чега сам се додатно расплакала, схвативши да сам на секунду помислила да би било лакше да је нема. Извињавајући јој се и грлећи сопствени стомак, склупчала сам се у кревету и покушала да нас умирим. Ово им неће проћи. Позвала сам пријатеља адвоката да се распита шта то тачно значи и како да то избегнемо, да ли могу сад сама да се запослим у сопственој фирми? Да се запослим било где? Да ли ћу на тај начин заобићи ову дискриминацију? Нема баш много одговора на интернету, а лаичко читање закона не даје увид у комплексност овог проблема.
Иако моју трудноћу од почетка прати дијагноза О20 – абортус имминенс, у преводу – претећи побачај, ја нисам отварала трудничко, зато што не желим да живим од 30.000 динара и страха да ћу изгубити све клијенте. Они јесу дивни и пуни разумевања, али нико од њих није вољан да чека две године док ја испуњавам дужност према овој земљи и нацији у борби против беле куге. Нити су вољни, нити су у обавези. Довољно је било што су четири недеље колико су трајале моје најстрашније мучнине успевали да надоместе моје одсуство и помере рокове за послове које је требало урадити. Осим мучнине, тај период је пратио и осећај кривице што ми је лоше. Што сам “лоша” у свом послу.
Док друге мајке проводе трудноћу бирајући колевке и читајући књиге, ја радим више него икад. Покушавам да зарадим додатни новац и оставим га са стране, зато што знам да долази време када нећу моћи да радим и да ми држава ни на који начин тај период неће олакшати.
Својим клијентима сам изнела план по ком нећу радити три месеца од рођења детета. За неке од њих морам да нађем алтернативу – пронађем, запослим и обучим некога ко ће тај посао обављати уместо мене а затим се и током та три месеца одусуства, старам о фактурама и осталим пословима које прати вођење фирме. Пробудила сам се једно јутро узнемирена због тога што ни та три месеца нећу моћи да посветим само својој беби. Завидела сам мајкама које су запослене, па чак и онима за које знам да трпе мобинг на послу. Макар су у те две године – трудноће и првих бебиних годину дана, на неки начин заштићене.
Када сам питала своју снају, чије треће дете је управо напунило годину дана, када се враћа на посао – рекла је “па тек за годину дана, за треће дете имаш право до другог дететовог рођендана”. Не ако си предузетница. Ми та права немамо.
Прихватила сам то, као и да – уколико отворим трудничко боловање, за које је упитно да ли ћу имати и тих 30.000 динара, а желим да и даље имам осигурање и да немам рупу у стажу (што су трошкови које иначе држава покрива) – моја фирма мора да настави да ради, али са још једним трошком, порезима за пословођу ког сам у обавези да ангажујем. Прихватила сам и да ћу свакако имати “рупу” док будем та три месеца на породиљском, па да ћу друго дете моћи да “планирам” тек када поново вежем 18 месеци рада аганеције без прекида, како ми и тај бедан износ не би био умањен. Али то да мој муж неће моћи да преузме бригу о детету ме је докусурило. Драги представници власти – предузетнице јесу маме. А све маме на свету су спремне на све да би заштитиле своју децу. Још ако су на то предузетнице – нећете добро проћи. Ово вам неће проћи.
Подржите иницијативу организације Маме су закон, потписивањем петиције овде
МАША МИЛУТИНОВИЋ Задовољна.рс
