Прошле недеље су против КРИК-а хајку повели провладини медији, али и посланици из СНС-а, злоупотребљавајући изјаву оца младића који је нестао 2020, током криминалних обрачуна. Отац је током једног интервјуа рекао да га је Беливук позвао телефоном крајем прошле године и питао зашто се не обрати медијима у вези са нестанком сина. Пошто му је одговорио да га домаћи таблоиди игноришу, Беливук му је предложио да се обрати нама.
Ове недеље се напади на КРИК настављају јер су таблоиди „открили” да комуницирамо са Дејаном Лазаревићем – адвокатом, сада већ ухапшеног, Беливука.
Ови напади на нас имају смисла исто колико би имали напади на лекаре због тога кога лече или на адвокате због тога кога бране. Обе ствари на које се таблоиди позивају када нас називају сарадницима мафије су део новинарске свакодневице и основа новинарског посла.
Нама, као и осталим медијима, свакодневно стижу информације од најразличитијих извора – обичних грађана, државних функционера, полицајаца, криминалаца, бизнисмена, дакле од људи из апсолутно сваке друштвене сфере. Као новинари нисмо „гадљиви“ на информације, односно ако утврдимо да су оне тачне и да су битне за наше читаоце и јавност, објавићемо их без обзира на то ко је извор. Када истражујете криминал, наравно да ће вам информације стизати и од полицајаца и од тужилаштва, али и од криминалаца.
А када добијете информацију од неког, то не значи, како таблоиди представљају, да „сарађујете“ с њим. У поштеном новинарству се информације не плаћају, нити се обећава нека контрауслуга за њих. Извор, такође, не може да утиче на то да ли ћемо и када ћемо нешто објавити на нашем порталу. Та одлука је само наша.
Што се тиче разговора са адвокатима, то је свакодневни посао, али и обавеза новинара. Са адвокатима људи који су оптужени за криминал се прича како би се сазнало више о истрагама, судским поступцима, али и чуо њихов угао гледања, њихова одбрана.
Новинари су по кодексу, али и по закону, дужни да разговарају са свим странама умешаним у догађај о коме извештавају. Ако пишемо о некоме и не дамо му шансу да у тексту каже нешто у своју одбрану, прекршили бисмо основно правило новинарства и због тога бисмо могли чак и на суду да будемо кажњени.
Председник Вучић је у свом обраћању из Уједињених Арапских Емирата исправно рекао да новинари могу да користе било које изворе, али није био у праву када је рекао и да „мора да се зна ко су извори”.
За новинаре је једна од најбитнијих ствари у послу управо заштита извора. Ми не можемо јавно да говоримо о томе са ким се састајемо и шта нам ко каже, а власт и таблоиди стално покушавају да нас натерају да то урадимо. Чак смо и пред судом заштићени од тога да откријемо ко су наши извори.
С тим у вези да напоменем: данас сам, одговарајући на питање новинара Српског телеграфа, рекао да комуницирамо са адвокатом Лазаревићем јер нам је он раније рекао да то можемо јавно да споменемо.
Све ово је нешто што научите на почетку студија новинарства или у првим данима рада у свакој озбиљној редакцији. Уредници Српског телеграфа, Информера, Курира, Ало-а и других провладиних медија то изгледа нису научили до данас. Или то вероватно знају, али намерно раде против свог посла како би се додворили председнику Србије и другим људима из власти.
Они нас нападају јер радимо посао како треба – што подразумева комуникацију и са људима који нису „чисти“. Са друге стране, тврде да информације које они имају, стижу само од „чистих“ извора.
Хајде да видимо шта је резултат тога.
КРИК већ пет година о случају Беливук објављује само истину и проверене податке. Он се у нашим текстовима појављује још од 2016. године. У више од 100 текстова објављених о њему на сајту КРИК-а открили смо везе које је његова група имала са сарадницима председника Вучића, са људима из врха полиције, као и прецизне и тачне информације о истрази која се води против његове групе.
С друге стране, таблоиди који имају „поштене“ изворе су о Беливуку ћутали годинама, а криминалце из његове групе су представљали као обичне навијаче и људе без досијеа. Људе из полиције који су одговорни што је криминална група током година нарасла, пре свега министра Небојшу Стефановића и некадашњу државну секретарку у МУП-у Дијану Хркаловић, таблоиди су дизали у небеса и представљали их херојима обрачуна са криминалом. Данас ти исти таблоиди објављују низ неистина у вези са истрагом која се води против ове криминалне групе, а иако имају листу имена људи који су били блиски и са Беливуком, али и са властима, не смеју да спомену у својим текстовима (секретар владе Новак Недић, полицајац Ненад Вучковић звани Вучко, хулиган и пријатељ председниковог сина Алесандар Видојевић познат као Аца Рошави, о којима можете више сазнати на нашем сајту).
Tabloidi su Hrkalović predstavljali kao heroinu srpske policije
Кључни разлог због чега нас дуже од недељу дана овако нападају и „силују” текстовима у којима нас сврставају у мафију, вероватно је тај што се боје да ћемо у даљем раду открити још веза председника Вучића и његових људи са криминалцима. Вероватно се плаше и могућности да и сами ти криминалци, које су сад ухапсили, открију како су раније сарађивали са властима. Због тога нас оволико блате – да би свако наше будуће откриће могли да означе као лажно и недостојно.
Власт и њени таблоиди желе да слажу грађане Србије. Направили су лажну слику стварности по којој је, просто речено, Беливук пао с Марса 2019. године и преко ноћи постао главни криминалац у земљи, а затим га је председник херој зауставио. Не желе да грађани сазнају прошлост, шта се дешавало пре тога, јер ту лежи опасна истина.
Беливук је на трибини Партизана активан од 2013. године. Од тада до данас, група чији је био члан имала је подршку власти Србије. Чак и у ситуацијама када су он или његови сарадници били ухапшени или се водиле истраге против њих, мистериозно су нестајали докази и онда су били ослобођени. Полиција, док су је водили Стефановић и Хркаловић, помагала је овој групи тако што је хапсила искључиво криминалне групе које су им конкуренција. Да председник Вучић, тужилаштво и полиција нису годинама штитили Беливукову групу не би ни толико људи нестало и било побијено. Ти мртви људи су данак плаћен сарадњи државе са криминалом.
Разоткривање те сарадње је суштина посла коју КРИК ради. Последње две деценије су нас научиле да у Србији криминалци на крају заврше у затвору, а да се политичари који су радили са њима увек извуку. Тако је било након убиства премијера Зорана Ђинђића где на суду није разоткривена политичка позадина атентата, а један од сарадника Земунског клана, групе која га је ликвидирала, касније је постао министар здравља. Ни након хапшења Дарка Шарића на суду нису завршили политичари који су радили са њим, иако је много информација и доказа о овим везама објављено у медијима, пре свега на сајту КРИК-а. Сада власт покушава да уради исто у случају Беливук – да се криминалци задрже у затвору, а политичари спасу по сваку цену.
Због тога испашта и КРИК, јер је суштина посла таблоида обрнута нашој – они се сад из петних жила труде да од јавности сакрију сваког битног из државе ко је радио са Беливуком.
Нападају нас јер посао радимо поштено и чисто, али ми нећемо одустати. Даћемо све од себе да читаоцима откријемо што више информација о томе како је функционисала Беливукова група и са ким је сарађивала. Истраживаћемо и све остале криминалне групе у нашој земљи, било да се оне баве продајом дроге, убиствима, прањем новца или крађом новца из државног буџета.
Захваљујем свим читаоцима, НУНС-у и другим колегама и удружењима, као и међународним институцијама и амбасадама које су нам дале нескривену подршку да наставимо.
Стеван Дојчиновић Крик
