Ко данас може да погледа Милана Јовановића и његову супругу Јелу Дељанин у очи а да га не обузме неописив стид због свега што им се догађало, а сад се кроз одуговлачење суда продужава и неправда се понавља из дана у дан.
Милан Јовановић и његова новинарска судбина права су мера слободе говора у Србији.
„Три године чекамо правду. Ми смо сви таргетирани у овој земљи и чекамо још само да ли ће и правосудни систем да пуца на нас. Ово је брука и срамота за наше правосуђе јер после три године и више од 30 суђења они још не могу да донесу правоснажну одлуку. Све су могуће рокове већ прекорачили, нико не одговара, шта се овде догађа и шта више може да се очекује“, каже Милан за Цензоловку.
Првостепеном пресудом су бивши председник Општине Гроцка и истакнути функционер Српске напредне странке Драгољуб Симоновић, бивши полицајац Владимир Михаиловић и Александар Маринковић (недоступан органима гоњења и поред међународне потернице) осуђени на 12 година и шест месеци затвора, укупно.
Пресуда је донета у фебруару ове године, а од јуна је у Апелационом суду, тренутно у нејавној фази.
Пошто су сви законски рокови за одлуку Апелационог суда увелико пробијени, а већање судијске тројке тајно, нико не зна кад би могла бити објављена одлука. У време писања овог текста одлука Апелационог суда је још непозната иако су од јавне седнице прошла скоро два месеца, а рок за одлучивање је месец дана.
Недавно је у Другом основном суду изречена првостепена осуђујућа пресуда и Игору Новаковићу, четвртом учеснику подстрекачког ланца који је покренуо Драгољуб Симоновић. Поступак против њега био је издвојен да би се избегла опструкција његовог адвоката. Изречена је казна од четири године затвора. И у овом случају следи одлука Апелационог суда.
Јела је гледала како јој гори кућа, док су Милана одвозили у болницу
Најтежи напад на новинара у Србији, рачунајући од убиства Милана Пантића из Јагодине (2001. године) које је још нерасветљено, догодио се 12. децембра 2018. Око 3.30, док су Милан и Јела спавали, у гаражу њихове куће убачен је „Молотовљев коктел“, а пожар који је избио захватио је врло брзо целу кућу. Једва су се спасли тако што је Јела надљудским напорима из куће извукла полуонесвешћеног супруга.
„Немам речи којима бих могао да опишем стање Јеле Дељанин. Стајала је сама и гледала како јој кућа гори, а мужа су јој одвезли у болницу“, овако је један од вештака, ватрогасац Дејан Димић, сведочећи на суду, описао само један детаљ те драматичне ноћи. Детаљ довољан да се замисли пакао кроз који су њих двоје прошли.
Милан ће у једној исповести, много времена након паљења куће, овако описати сцену која му је неизбрисиво остала урезана у сећање:
„Огроман пламен у ком нестаје моја прошлост. Стојим на улици. Бос, на снегу и мразу. На мени је само пиџама, а код себе немам ни динара. Све је остало у пламену, на згаришту. Знао сам ко је то урадио, а у мени је кључао бес.“
Напад је био најављен
Паљење њихове куће уследио је након што је Милан шест година био на мети напада и претњи о којима је редовно обавештавао полицију. Каже да су га упозорили и да је наручено његово убиство.
Општинске инспекције су му често долазиле на праг, што се може протумачити као врста притиска да престане да пише о корупцији и малверзацијама с новцем у општини. Незаконито му је пресечена канализација и водовод. Редакцији портала Жиг инфо исечена је струја и до данас нису прикључени на далековод.
Два месеца пре паљења куће, главни и одговорни уредник тог портала Жељко Маторчевић физички је нападнут и поломљена му је јагодична кост. Нападач није кажњен и у Другом основном јавном тужилаштву и даље је означен као Н. Н. лице, иако је Маторчевић са 80 одсто сигурности препознао свог нападача и полицији указао на њега.
Након паљења куће, Драгољуб Симоновић, тада још председник Општине Гроцка, поднео је 16 тужби за клевету са укупним одштетним захтевима од више милиона динара. Милан Јовановић је, пред јавну седницу на Апелационом суду, новинару Цензоловке рекао да му се живот свео на одлазак у судницу и код лекара.
Новинари портал Жиг инфо нису подлегли ни притисцима ни нападима. И даље настављају да истражују све што се догађа у Гроцкој, где су, како кажу за Цензоловку, и даље на власти кадрови лојални Драгољубу Симоновићу, тако да корупционашких тема и даље има, али и притисака и напада на њих као новинаре.
Последњи вербални напади забележени су летос након што су Милан Јовановић и Жељко Маторчевић објавили низ текстова о запошљавању великог броја саветника у Општини. Вербални напади били су најјачи кад је објављен текст о „звезди“ ТВ Пинк Гордани Узелац, која са Општином има добро плаћен годишњи „саветнички“ уговор.
ДУГО ЧЕКАЊЕ НА ПРАВДУ, А ВИДИМО ДА МОЖЕ И БРЖЕ
Прва годишњица обележавања паљења куће Милана Јовановића и Јеле Дељанин обележена је протестом новинара на Тргу републике у Београду под паролом „Догорело је“. По обичају, протест није био масован, али је примећен јер је тридесетак угледних новинара, забринутих због опструкције суђења, тражило правду за свог храброг колегу.
Друга годишњица обележена је бројним одлагањима рочишта на захтев одбране. Оптужени и њихови адвокати појачано су у игру вратили тактику са почетка суђења – одлагање, недолажење на суд, Симоновића је несносно почео да боли зуб, па је тражено и вештачење Стоматолошког факултета. Уследили су и бројни захтеви адвоката за изузеће тужиоца, судије, па и „целе Палате правде“. Судија Славко Жугић више од два месеца није успевао да помери процес ка завршним речима.
Ову годишњицу на контроверзан начин осветљава и вест да је за напад на новинара Дашка Милиновића, који се догодио у априлу ове године, донета првостепена осуђујућа пресуда против тројице нападача. Значи, може и брже.
„То што данас људи који стоје иза злочина над Миланом Јовановићем нису кажњени, за Репортере без граница је неприхватљиво и представља озбиљан напад на слободу медија“, рекао је Кристијан Мир, извршни директор Репортера без граница у Немачкој, након недавног састанка са Миланом у Славко Ћурувија фондацији.
„Случај Милана Јовановића за нас је симбол који показује ниво слободе медија у Србији и упозорава нас… Миланов случај је симболичан и када је у питању некажњивост злочина над новинарима у Европи, и зато сам овде да покажем солидарност Репортера без граница са њим“, казао је Мир.
Солидарност новинара је једино на шта Милан Јовановић може да се ослони, јер правосуђе је поново затајило.
Вучић „хапсио“ из Давоса
Поступање државних институција, пре свега полиције и тужилаштва, одмах након напада на Милана Јовановића било је веома ефикасно и брзо и ништа није наговештавало да ћемо и три године касније говорити о неопходности да се правоснажно казне починиоци.
Већ након десет дана истраге, 23. децембра 2018. године приведени су и притворени непосредни извршилац Александар Маринковић и Бојана Шијачки Цветковић, која је Маринковића довезла својим колима до Миланове куће. Она је брзо признала кривицу, нагодила се са тужилаштвом и осуђена је на шест месеци кућног затвора и казну од 50.000 динара.
Следећег дана у притвору су се нашла још двојица из подстрекачког ланца, Владимир Михаиловић и Игор Новаковић. За време боравка у притвору обојица су признала злочин. Владимир Михаиловић открио је да је налог за напад на новинара добио од Драгољуба Симоновића.
На основу ових признања, 24. јануара 2019. ухапшен је и налогодавац Драгољуб Симоновић, а нацију је о томе обавестио председник државе Александар Вучић у телевизијском обраћању из Давоса. Тај тренутак ће остати упамћен као најбизарнији детаљ целог процеса, али је већ тада наговестио његову светску „репутацију“.
Случај напада на Милана Јовановића привукао је пажњу међународних организација које се баве питањима безбедности новинара, али не само њих. Организације и институти који се баве мониторингом и мерењем степена демократије у транзиционим друштвима, овај случај су наводили као један од разлога за лошије рангирање Србије, све до оцене да је у питању хибридни режим и заробљена држава у којој институције зависе од воље аутократског лидера.
Малтретирање и вређање жртава на суду
Повод да с временом све више расте забринутост домаће и међународне јавности у случају напада на Милана Јовановића дали су догађаји на суђењу. Предуго чекање на правду. Суђење су обележили опструкције одбране, неодазивање оптужених и адвоката позивима да дођу на суд, праве и измишљене болести, попут зубобоље првооптуженог Симоновића, али и увреде на рачун жртава и њихова секундарна виктимизација током испитивања.
„Дошло ми је да пропаднем у земљу кад су почели да нас понижавају и исмевају све што смо стицали 40 година. Повраћало ми се у једном моменту“, рећи ће Јела Дељанин за Цензоловку након једног од таквих рочишта.
Суђење је трајало око 700 дана. Заказано је 29 рочишта, од којих је тек 16 и одржано. За прво појављивање Драгољуба Симоновића пред судом организована је подршка, уз аплауз, његових присталица довезених организовано о општинском трошку.
Од свих оптужених, Симоновић је највише вређао жртве, омаловажавао их, вербално нападао или „само“ подсмешљиво гледао, са презиром, сигуран да ће се извући од оптужби. Јер након што је пуштен из притвора, другоокривљени Владимир Михаиловић променио је свој исказ и негирао да му је Симоновић тражио да организује напад на Милана Јовановића.
Нико од неправоснажно осуђених није ни у једном тренутку суђења показао ни искрено кајање, али ни делић људске емпатије према људима у поодмаклим годинама који су остали без животне имовине и свих успомена уништених у пожару.
Тамара Спаић Цезоловка
