Сада је најважније да предмет буде прослеђен Апелационом суду, да се расправља о жалбама одбране и оној коју сам ја изјавио у погледу одлуке о кривичној санкцији, да неко пре тога одговори на жалбе одбране и тиме ипак да неку аргументацију на жалбене наводе одбране, каже у интервјуу за Цензоловку тужилац Предраг Миловановић.
Упркос уверењу јавности, посебно новинара, да је тужилац Миловановић, уз судију Славка Жугића, пресудно допринео да се дође до првостепене осуђујуће пресуде у случају паљења куће Милана Јовановића и његове супруге Јеле Дељанин, из Државног већа тужилаца стигло је оспоравање.
Одељење за односе са јавношћу Државног већа тужилаца изнело је став да је Миловановић имао „неодговарајући приступ“ и да је због тога јавни тужилац „био принуђен“ да му изда „обавезујуће упутство“ којим му је наложено да тражи строже санкције за окривљене. Став је изнет у форми демантија на текст „Загорка Доловац спречила заменика тужиоца Предрага Миловановића да брани пресуду за паљење куће новинара Милана Јовановића од жалби одбране“
У знатном делу, међутим, тај текст представља напад на тужиоца Миловановића и неразумљив је чак и за оне који су редовно пратили суђење Драгољубу Симоновићу.
Зато смо замолили тужиоца Миловановића да објасни какво је „обавезујуће упутство“ добио везано за жалбу на пресуду и о каквим се неслагањима у тужилаштву ради.
Предраг Миловановић: О свему томе ћу подробније и детаљније говорити кад пресуда постане правоснажна, јер једино тада има професионалног смисла говорити о свим правно релевантним околностима конкретног случаја за које би могла да буде заинтересована стручна и лаичка јавност.
У овом тренутку, када је пресуда тек првостепена, не желим да скрећем пажњу на себе и да у јавности полемишем о томе, с обзиром на то да би то могло само да створи погрешну слику у јавном мњењу и да одведе у неком правцу који је, по мени, ирелевантан за решавање ове кривичноправне ствари. Само ћу се осврнути на фрагмент реакције, где је она нетачна у делу који се односи на обавезно упутство.
Обавезно упутство ми није било октроисано, односно није ми било дато, већ сам ја лично затражио да ми се изда. То је велика разлика. О разлозима зашто сам га ја лично затражио и потом добио од јавног тужиоца Другог ОЈТ у Београду, још једном наглашавам да ћу о томе, ако буде било заинтересоване јавности, говорити након правоснажности пресуде, јер желим да у фокусу остане предмет, а не ја.
У жижи јавности треба да буде искључиво меритум ствари, односно да нам суд кроз правоснажну пресуду пружи одговор и истину шта се догодило критичном приликом.
Цензоловка: Да ли остајете при свом ставу и жељи да до правоснажности заступате овај предмет?
Миловановић: Рекао сам већ да се стављам на располагање. Професионална етика ми је важнија и јача од било каквог дискреционизма, али ћу поштовати одлуку сходно хијерархији у тужилаштву. То вам је као у војсци, можете имати приговор савести, али морате поштовати одлуку генерала.
Подсетићу вас да сам ја већ више пута у својим јавним наступима указивао на погубност совјетског модела тужилаштва, оцењујући тај однос субординације и строге хијерархијске структуре рада и организације тужилаштва као непримерен и неодржив у модерном страначком поступку који одговара англоамеричкој врсти кривичног поступка. Дакле, изразио сам свој став и јавно рекао шта о томе мислим, а одлука је донета. Друга ствар је да ли ће се она променити. У својој жалби, првостепену пресуду сам пре свега побијао у погледу одлуке о казнама.
Одбрана је вероватно оспоравала чињенично стање и неке процесне ствари, то не знам, већ само претпостављам, будући да нисам упознат са садржином жалби одбране које су изјављене на пресуду. Сматрам да је целисходно и у интересу поступка да тужилац у том предмету одговори на жалбене наводе одбране, с тим што напомињем да то није његова обавеза, али је несумњиво његово право.
Цензоловка: Значи, то ипак није посао апелационог тужиоца како уверавају из ДВТ-а?
Миловановић: Дозволите ми да то појасним, тако што ћу се позвати на релевантне одредбе Законика о кривичном поступку. То је увек најбољи аргумент. Треба цитирати закон. Наиме, у смислу одредби чл. 445 ст. 3 ЗКП-а, апелациони јавни тужилац заступа моју жалбу пред Апелационим судом, тако што му судија известилац доставља списе као надлежном јавном тужиоцу у тој фази кривичног поступка, а који је дужан да без одлагања, а најкасније у року од 15 дана, а у случају из члана 432 ст. 2 и 3 овог законика у року од 30 дана, од дана достављања, размотри списе, стави свој предлог и да их врати суду.
Е сад, пре ове одредбе, у закону постоји одредба из чл. 444 ст. 1 ЗКП-а која се у вези са другим релевантним одредбама закона који регулишу подношење жалби, односи на то да у кривичном поступку, лица овлашћена за изјављивање жалбе подносе жалбу суду, који је изрекао првостепену пресуду, након чега исте (уколико су жалбе благовремене, дозвољене и уредне), у складу са одредбом напред цитираног члана 444 став 1 Законика о кривичном поступку, бивају достављене супротној странци, која може у року од осам дана, од дана пријема, суду поднети одговор на жалбу.
У конкретном случају, жалбе одбране су стигле суду који је судио у првом степену, судија који је задужен предметом мора да их проследи Другом основном јавном тужилаштву у Београду, односно поступајућем заменику јавног тужиоца, као што ће и моју жалбу проследити супротној страни.
До сада сам у свим важним предметима које сам радио увек користио то своје право да одговорим на жалбене наводе одбране, јер се код другостепеног суда тада може створити другачија слика о жалбеним наводима друге стране.
У питању је правно надгорњавање које Апелациони суд и те како гледа. Тиме заправо пратите пресуду кроз одговоре на жалбу, јер је то у интересу пресуде, да она опстане у чињеничном и материјално правном погледу.
Цензоловка: Да ли сте ви писали жалбу која је поднета и којом се траже више казне затвора за оптужене?
Миловановић: Против првостепене пресуде изјавио сам жалбу одмах, средином марта, ако се не варам, два или три дана након што сам добио пресуду. О жалби сам размишљао још док сам слушао образложење пресуде судије о олакшавајућим и отежавајућим околностима.
Ко год буде добио предмет, а не сумњам ни у чији интегритет и професионалност, имаће тежак задатак да се прво упозна са предметом и свим чињеницама, те да евентуално одговори на жалбе.
Да бисте знали колики је то посао, довољно је да кажем и да је само пресуда написана на преко 150 страница. Зато сам се и ставио на располагање, да доведемо предмет до краја. Овде је заиста у питању само мој професионални однос према предмету, а никако лична ствар, стога не могу да дозволим да упаднем у замку и да, због односа са појединим колегама и надређенима, који не знају и не могу да наслуте колико је био сложен овај поступак, трпи предмет, а посебно жртве овог немилог догађаја. То је недопустиво са аспекта професије.
Зато све време инсистирам да се вратимо предмету и жртвама које ишчекују правду. Надам се да ће ова пресуда ускоро постати правоснажна и да ће медијима представљати охрабрење да наставе да раде свој посао. Знам да је то кап у мору. Тога сам свестан, али је то ипак опет помак и искорак. Десило се нешто страшно и институције су успеле нешто да ураде. Зато је важно да опстане тај предмет. Професионализам изнад свега, па све остало.
Тамара Спаић Цензоловка
