Ukoliko je ovo tačno, opet je država glavni krivac za zagađenje vazduha.
I učestvuje u zločinu nad svojim građanima. pic.twitter.com/5XgMh7Ch2j— Vlajko (@VladimirRan) November 10, 2020
Грађани Србије се већ неколико година суочавају са све већим загађењем ваздуха, а чини се да је у Београду најгоре било прошле године, када је наш главни град био и најзагађенија престоница у Европи. Са тим проблемом су се суочавали грађани који живе близу термоелектрана, па практично им дани пролазе у магли и диму.
Али, није одувек било тако. Вигор Мајић, директор Петнице, објаснио је на једном од форума одржаних почетком овде године како је ваздух плански искварен.
– Загађеност ваздуха је присутна последњих 15 година и у рапидном је успону. Зашто? Зато што је до деведесетих година била забрањена продаја сировог лигнита, он је био индустријски угаљ. Нисте могли да га купите за домаћинства. Онда је, када је престала могућност увоза угља из Босне креке, пуштено да се увози сирови лигнит и дошло је до великог скока загађености – рекао је Мајић.
Затим је објасио на који начин се радило на загађености ваздуха.
– Кључни скок загађености се десио пре четири, пет година, а у Београду пре годину дана. Зашто? Зато што постоји угљарска мафија која откопава јаловину. РЕИК „Колубара“ дозвољава да се јаловина са 30, 40 одсто глине продаје као угаљ за јефтине паре. Стотине хиљада домаћинстава то купује. Прво су то почеле општине које су близу Лазаревца због малих транспортних трошкова. Зато је у Ваљеву дошло до оштрог скока, као и у Лајковцу, где се не мери, на Убу и у Лазаревцу. А кад је та мафија извршила обрачун са мафијом која је раније продавала угаљ у Београду, на београдском тржишту се прошле године десио велики скок тог квазиугља, који није угаљ. Он садржи огромну количину глине, која је тешка, која је хидроскопна, која изазива да дим, уместо да иде увис, он пада на земљу са свим оним што је унутра. Али, то је табу тема, о њој се не сме говорити. Угаљ и лигнит се не помињу – рекао је Мајић.
Држава може да реагује и спречи тровање народа, али из неког разлога то не чини.
– Законске могућности да ово сасечете су невероватно згодне, само пошаљете трговинску инспекцију да тражи декласрацију о квалитету робе која се продаје. Ништа више. Значи оно што закон омогућава и што обавезује. Али, нико никад није послао ниједног инспектора да провери декларације о квалитету за милионе тона угља који се продају, него сви јуре бабе по пијаци.
