Србија је још 2002. године укинула смртну казну, поштујући тако тековине савремених друштава, а оно што сада забрињава јесте податак да је у нашој земљи скоро две трећине грађана за враћање тог радикалног и нецивилизацијског чина. Зашто је то тако, питали смо стручњаке.
Убиства која су шокирла Србију – Синша Златић, масовни убиц из Житишта и Владица Рајковић који је силовао и убио трогодишњу девојчицу из Зајечара
Резултати истраживања које је за удружење грађана „Србија против смртне казне“, урадила агенција „Испос“ поводом 10. октобра, Светског и европског дана против смртне казне, показли су да је за враћање смртне казне 58 одсто грађана, док се тек сваки четврти (24 одсто) противи томе.
Показало се и да је око петине грађана, њих 18 одсто, неодлучно по овом питању. А ако би се они изузели, чак 70 одсто оних који имају став о смртној казни, за враћање је ове санкције у српско законодавство.
Број оних за смртну казну непрекидно расте
Поражавајуће је да је ово највећи регистровани број заговорника смртне казне од 2002. године када је она законом укинута. Тај број иначе непрекидно расте од 2012. године, показју упоредни подаци.
И међу онима који подржавају смртну казну нешто је више оних који су одлучно за њену примену (31 одсто) у односу на 27 одсто оних умеренијих који кажу да су више за смртну казну него против ње.
Радикалан став типичан за незадовољно друштво
Објашњавајући овакве резултате истраживања, Марија Шијак из удружења „Србија против смртне казне“, наводи да је пораст радикалних ставова карактеристичан за друштва у којима влада опште незадовољтсво, као и у државама у којима доминира бирачко тело десног центра.
– Не може се тачно рећи које су то преломне тачке када људи постану заговорници смртне казне. Али чињеница је да у друштву завлада морална паника након неких сурових злочина када се они догоде. Тако је било у случају убиства петнаестогодишње Тијане Јурић, када је за врло кратко време више од 140.000 људи преко интерента потписало петицију за враћање смртне казне. Слично је било и након случаја силовања и убиства трогодишње девојчице у Зајечару – објашњава Шијак.
Психолог: Грађани не верују правосуђу
Бес и огорченост очекиване су реакција друштва на оваке свирепе злочене, али зашто је баш погубљење злочинаца прво оно што грађанима пада на памет као заслужена казна?
Неповерење у правосуђе један је од разлога зашто је већина грађана за враћање смрнте казне
Психолог Александра Јанковић објашњава да људи не верују да ће они који добију драстичне затворске казне и остати у затвору до краја пресуђене казне.
– Верују да уз доброг адвоката ти људи излазе знатно раније, уз могућност да понове дело које су учинили. Такође, људи гаје огромно неповерење да ће затворске казне бити уопште остварене – објашњава она.
Зачарани круг насиља
Она још додаје да када се ради о деци, драматичним убиствима, наш народ мисли да су казне недовољне.
– Казне треба пооштрити, али се не сме у питање довести смртна казна. Никоме не треба одузети право на живот – каже она.
Јанковићева истиче и да размишљањем о смртној казни стварамо један зачарани круг насиља из којег можемо тешко да изађемо.
Ратко Божовић: То није одлика цивилизованих друштава
Ратко Бозовић
Културолог Ратко Божовић каже да смртна казна није нешто чиме треба да се „поноси“ цивилизовано друштво као и да овај вид кажњавања тешко да може бити објашњив и у нецивилизованим, руралним срединама.
– Људи који се залажу за враћање смртне казне доводе у питање колико смо и да ли смо уопште цивилизован народ. Оваква казна никако не може бити одлика цивилизоване средине – налгашава Божовић.
Социолог: Страх изазива такву реакцију
Професор доктор социологије Владимир Вулетић каже да свуда у свету постоји дебата на тему смртне казне. Према његовим речима, резултати истраживања не представљају никакво изненађење.
– Када погледате новине имате осећај да сте стално угрожени. Страх је управо оно што изазива такву врсту реакције и помишљања о враћању смтне казне. Овде су у питању ствари које утичу на емоције јер у медијима до детаља имате описане гнусне злочине и некако је логично да буду окренути ка таквој врсти казне. Опет, када би им се дало неколико примера да су невини људи осуђени на смртну казну, јавност би се веома лако окренула против таквог начина кажњавања – објаснио је он.
Нема доказа да се тако смањује криминал
Како је рекао, не постоји ни један доказ да смртна казна смањује број криминалних радњи и да је код ове казне реч о својеврсном осећају хуманости.
– Сама држава не вреднује људски живот уколико се одлучи за враћање смртне казне – закључио је др Вулетић.
Враћање смртне казне или ЕУ
На питање може ли се догодити да се у Србији врати смртна казна, Марија Шијак одговара да је то немогуће.
– Србија је чланица Савета Европе који се изричито противи смртној казни. Србија је, такође, у процесу придруживања Европској унији, која је такође против смртне казне – каже Шијак и закључује: „Дакле, ако ћемо да напустимо све те организације, и одустанемо од уласка у ЕУ, моћи ћемо и да вратимо смртну казну.“
Последња смртна казна 1992. године
Смртна казна у Србији је примењивана од 1804. до 2002. године. Последње погубљење стрељањем извршено је 14. фебруара 1992. године у Сомбору. Последње смртне пресуде изречене су 2001. године. Према подацима удружења „Србија против смртне казне“ више од 7.000 људи осуђено је на смрт у Србији и Југославији.
Само Белоруисја у Европи није укинула смртну казну, а у Русији је на снази мораторијум на погубљења.
М. Р. Петровић , Андриана Јанковић Блиц
