Новинари у свом раду треба да се ослоне на званичне информације које добијају од институција, нарочито ако је реч о осетљивим питањима, попут недавног случаја нестанка двогодишње девојчице. Међутим, конкретно у овом случају, због недостатка званичних информација из полиције и тужилаштва, под изговором да желе да помогну у потрази (а заправо се радило о сензационализму), новинари су спроводили неку своју „истрагу“ и све то редовно ажурирали у својим медијима. У међувремену председник Републике Србије је, по ко зна који пут, преузео улогу поменутих институција и јавности саопштио најважније информације о случају. Последице су додатни пад, већ нарушеног поверења у медије и институције.
Новинарске истраге
Дакле, државне институције треба да буду званични извор информација за медије. Међутим, када званичних информација нема или су непотпуне, а јавност треба некако умирити или узнемирити (када су таблоиди у питању), уредници и власници медија траже од новинара да им доставе било какве информације по сваку цену. Тада настаје конфузија, нагађање, појављују се разне теорије, клеветање и све друго што није дозвољено према професионалним стандардима.
Тако је „Блиц“ током своје „истраге“ сазнао да је ДНК девојчице пронађен у слижбеном возилу ЈКП „Водовод“ из Бора и да су ухапшени радници овог предузећа који су тога дана задужили возило. У тексту пише да „Блиц“ сазнаје да су у аутомобилу су пронађени трагови крви, након чега је урађена ДНК анализа и потврђен идентитет девојчице.
Ову информацију нико из надлежног тужилаштва и полиције није потврдио нити демантовао, а онда се након месец дана појавила вест да ипак нису пронађени ДНК трагови детета у возилу.
“Више јавно тужилаштву у Зајечару потврдило је за „Новости“ информацију да су стигла прва ДНК вештачења и да на њима нема биолошких трагова Д.И.”, писале су Новости.
Још једна информација коју су „сазнали“ готово сви медији, али званично није потврђена, је да је приведен полицајац из Бора „због одавања информација из истраге“.
На крају остаје нејасно зашто ниједна институција није демантовала ове медијске написе.
Када случај има велики публицитет, а медији из сата у сат прате дешавања, реално је очекивати да макар нетачне инфомације буду демантоване.
Професорка на Одсеку за медијске студије Филозофског факултета у Новом Саду Јелена Клеут наводи да је у ситуацијама када је пажња јавности појачана од изузетног значаја је истинито и благовремено обавештавање.
„Три су теме, или проблема, релевантне када пратимо понашање надлежних органа у случају нестанка девојчице. Прво, полиција и тужилаштво које води истрагу мора да разуме да је код оваквих тема пажња јавности појачана, те да је истинито и благовремено обавештава. Некада се ова два придева сучељавају, па је за тачну информацију потребно сачекати, али и у тим ситуацијама надлежни треба да кажу шта се чека. Ми немамо истинито и благовремено обавештавање већ цурење информација, давање непроверених информација таблоидним медијима. У неким случајевима, то није ни цурење већ једноставно спекулисање које нема никакву потпору. И на крају, трећи проблем је што јавност почиње оправдано да сумња у институције. У таквој ситуацији поверење се урушава, и свака информација се посматра као делимично тачна, и делимично лажна“, објашњава професорка Клеут.
Када недостају званичне информације, новинари имају обавезу да извештавају само уколико је то у јавном интересу, каже новинарка и чланица Комисије за жалбе Савета за штампу Тамара Скрозза.
„Али у овој ситуацији, када се дете тражи, када се не зна шта је са дететом, моје мишљење је да новинари нису смели да спекулишу и нису смели да изигравају истражне органе без икаквог основа. Дакле, они нису имали шта да истражују, то није неки случај у коме се показује таленат истраживачких новинара… Да су то биле информације од изузетног јавног значаја, нешто што се тиче државне сигурности свих грађана и грађанки, нешто што је омогућавало истраживачки рад, онда бисмо могли да причамо о томе“, наводи Скрозза.
Званичне неистините информације
Оно што је опасније од штурих информација, јесу нетачне званичне информације.
Тако је МУП 7. априла саопштио да је у Полицијској управи у Бору преминуо брат Д.Д., једног од осумњичених за убиство детета. Како је наведено у том саопштењу, мртвозорник је констатовао природну смрт. Њему је претходно одређено задржавање у трајању од 48 сати, због основа сумње да је помогао брату заједно са оцем да преместе тело девојчице на непознату локацију.
Међутим, након извршене обдукције од стране Института за судску медицину у Београду установљено је да је он ипак умро насилном смрћу. И до ове информације новинари Радара дошли су незваничним путем и наводно пре надлежног тужилаштва.
Професорка Јелена Клеут каже да у таквим случајевима новинари треба да извештавају са додатном пажњом.
“За новинаре који би професионално да раде свој посао је ово врло тешка ситуација. Изостанак званичних информација онемогућава њихов рад, а сумња са којом морају да прате и званична саопштења тражи од новинара додатну пажњу”, наводи она.
Кодекс новинара Србије препознаје ову ситуацију и уводи обавезу консултовања најмање два извора.
“Два међусобно независна извора информација посебно су пожељна у случају постојања индиције да званичан извор даје непотпуну или нетачну информацију”, пише у Кодексу.
Председник као главни извор информација
Најбитније информације јавност је, по неком неписаном правилу, добила од председника Републике Србије Александра Вучића. Уместо полиције и тужилаштва, он је саопштио да је девојчица убијена и да су приведене убице које су признале злочин. Обраћање председника у овом случају је противно закону, кажу стручњаци и додају да компромитовање и тзв. контаминација информација и доказа који су прикупљени, на овај начин угрожава тужилачку истрагу и кривични поступак.
И новинарка Тамара Скрозза се слаже да председник није особа која треба да обзнањује такве информације. Она каже да медији треба да инсистирају на томе да он крши Устав и прекорачује своја овлашћења.
„Порука коју шаљу институције грађанима јесте да институција нема, да су се све институције свеле на једног човека. То је иначе постало фраза, чујемо је сваког дана из позиције опозиције, из позиције независних медија итд. Али у овој ситуацији се показало да је то апсолутно тачно. Дакле, тренутак када Александар Вучић прекида седницу Владе Србије на којој је он присуствовао, када му Бата Гашић доноси неко папирче, он чита с тог папирчета и говори да су ухапшена двојица који су признали убиство, то је тренутак у ком су умрле све институције, у коме се све свело на њега самог. Дакле, он је истражни орган, он је суд, он је медиј, тужилаштво, он је све што постоји“, наглашава Скрозза.
Она додаје да су медији морали бити критички орјентисани према тим информацијама, а не да их објављују уз своје непоткрепљене надоградње.
Последице – нарушено поверење у медије и институције
Поверење које грађани Србије имају у медије најниже је у Европи, али они ипак више брину због неистина које износе представници партија и државни званичници, показују истраживања.
Ако посматрамо понашање институција, политичких функционера и медија у овом случају, није тешко увидети због чега је то тако.
Нажалост, ситуација се рефлектује и на оне новинаре који се труде да професионално обављају свој посао.
Како каже Тамара Скрозза, новинари се стављају у исти кош са државним институцијама и са високим државним функционерима.
„Мислим да су грађани који помно прате медије заиста заувек изгубили поверење у медије после овог случаја јер смо показали да смо – ем лешинари – ем да немамо никаквог обзира према човеку, да немамо никаквог обзира према структури државе, према институцијама, никаквог обзира према истини. Ми градимо своје приче, ми имамо своје теорије, ми имамо своје саговорнике који имају своје теорије и то је тако како је, а ви драги грађани, медијски конзументи, снађите се са тим што вам је сервирано. Заиста једна поражавајућа ситуација“, закључује наша саговорница.
Више од 60 жалби против медија који су извештавали о нестанку девојчице
Организација „Пријатељи деце Србије“ поднела је Савету за штампу, поводом извештавања медија о овом случају, више од 60 жалби против 11 медија. Будући да Савет за штампу надзире само рад штампаних и онлајн медија, питали смо Регулаторно тело за електронске медије да ли је примило жалбе против електронских медија у вези са извештавањем о овом случају. Одговор нисмо добили.
Из организације „Пријатељи деце Србије“ одговорили су нам да нису подносили жалбе РЕМ-у, јер, како кажу „из претходног искуства показало се да РЕМ не само да не поступа према сопственим правилницима него и игнорише овакве пријаве.”
