Једна од порука овог случаја је да ако држава хоће да те убије, убиће те и нико за то неће одговарати. Ту није само случај Славка Ћурувије у питању, много је процеса у којима су ови исти и слични људи на крају ослобађани и врло ретко је, само у случају огромног међународног притиска, долазило до неке осуђујуће пресуде, као у случају убиства Зорана Ђинђића и Ивана Стамболића
Када су се у септембру прошле године начули поуздани гласови да је Апелациони суд донео ослобађајућу пресуду за убиство Славка Ћурувије, али из непознатих разлога чека на објављивање те одлуке, укључени у тај случај били су у неверици, иако ту могућност нису искључивали. С једне стране, ту су истрага и суђење дуге девет година, поткрепљено чврстим доказима о конкретним налогодавцима, организаторима и починиоцима, као и две првостепене пресуде којима су четворица бивших припадника и руководилаца Ресора државне безбедности осуђена на укупно 100 година затвора за тај злочин. Са друге стране, процес је, и пре формалног почетка био праћен опструкцијама, притисцима и претњама, али и уклањањем доказа, спаљивањем и присвајањем писаних трагова, тврде упућени.
Шире гледано, рачунало се на важност разрешења овог политичког злочина почињеног пре скоро 25 година, јер би у случају осуђујуће пресуде, то био први пут да је убиство новинара добило судски епилог у Србији. Због тога је читав процес био изложен пажњи домаће али и међународне јавности, као показатељ степена развоја демократије на путу европских интеграција. То су, по свему судећи и разлози због којих је и коначно недавно објављена судска одлука изазвала исте реакције.
Саговорници Досијеа о медијима сагласни су да оваква поражавајућа пресуда најпре охрабрује некажњивост злочина и потенцијалне злочинце, а да у првом реду новинарима поручује да нису заштићени и да нико неће одговарати чак ни за њихово убиство. Процес је показао да су мрачни делови система заостали из деведесетих не само опстали већ су јачи него икад, а појединци који се томе супротставе трпе несагледиве последице. У друштвеној клими у којој се на овакав начин оконча суђење за смакнуће новинара, под будном пажњом јавности, „обичан“ човек нема чему да се нада, а може да очекује све, ако се нађе на путу сили власти.
Моћ остаје у сенци
Када се начуло да би Апелациони суд могао да ослободи оптужене за Ћурувијино убиство, полицијски инспектор Драган Кецман, који је изнео целу истрагу од почетка и заслужан је за неке од кључних доказа, казао је тада да је за њега случај завршен, а да би у случају ослобађајуће пресуде „требало да се запитамо где идемо као друштво“. Био је очајан јер је Веће тужилаца неке од најбитнијих доказа избацио из списа. Кецману је више пута прећено смрћу, а претње никад нису истражене. Тада је већ био у пензији дуже од годину и даље је чекао дозволу за држање оружја.
Главни уредник Цензоловке, Перица Гуњић, каже да је, и уз поуздане информације каква ће бити, пресуда изазвала велики шок код породице, пријатеља, колега и свих који су се бавили Ћурувијиним случајем.
„Као да је умро неко близак ко је боловао од рака, иако знате шта следи, шок је увек велики“, описује Гуњић и додаје да су се сви до краја надали да постоји шанса да „неки здрав разум унутар суда интервенише“, ако је то правно могуће.
Како наводи, ко год да је прочитао одлуку суда није могао да верује да је могуће да суд напише „нешто тако апсурдно“.
„Само један од примера је констатација да је праћење Ћурувије било уобичајено, иако га је пратило 27 људи непрекидно, до самог убиства. Најапсурдније је што су сами људи из те службе испричали на суђењу да то никада у животу нису видели и да ни пре ни после тога нису они сами пратили икога на тај начин. Иако је савршено јасно да је све организовала Служба, знају се и улоге појединаца у том злочину, суд каже да је то уобичајено, доноси ослобађајућу пресуду, и ми не знамо ко га је убио. Цела та пресуда искључиво служи одбрани Ресора државне безбедности (РДБ), односно њених најмрачнијих делова, јер нису сви људи из службе окрвавили руке“, напомиње Гуњић и каже да је „посебно ужасно што је овом пресудом завршен случај“ и што за Ћурувијин живот никад нико неће одговарати.
Процес који је трајао девет година помогао му је, како каже, да боље разуме земљу у којој живи, „јер је на светло дана изнео много ствари“.
„На првом месту, показало се колико је та мрачна екипа из службе јака, колико су њихове канџе дугачке, и то до данашњег дана. Да буде јасно, све време су радили на застрашивању сведока, уништавању доказа, притисцима на различите људе који су могли да помогну истрази али и суд. У судници су се појављивали неки од кључних сведока који су једва говорили од страха, и уверен сам да је све то довело до овако срамотне одлуке суда“, каже Гуњић.
Додаје да су поједини храбри људи и унутар БИА и ван ње, ризиковали много да би оставили нека сведочења или доказе, али да су због тога трпели огромне последице.
„Једна од порука овог случаја је да ако држава хоће да те убије, убиће те и нико за то неће одговарати, чега је био свестан и сам Ћурувија. Ту није само његов случај у питању, много је процеса у којима су ови исти људи на крају ослобађани и врло ретко је, само у случају огромног међународног притиска, долазило до неке осуђујуће пресуде, као у случају убиства Ђинђића и Стамболића. Али из саме Службе, од оних који су ту изградили каријере, међу којима су и професионалне убице и организатори, нико није одговарао. То је савршено јасна порука да овом земљом владају мрачне структуре којих се никада нисмо ослободили и које могу да ураде шта год хоће. Истовремено, то је пораз за танушне демократске процесе код нас, не само да је слободна реч могућа тек онолико колико ти то држава дозволи, већ нема ни слободног и независног правосудног система ни медија, без чега нема ни демократије ни нормалног живота. И то су последице које већ осећамо а ова пресуда је само закуцала ту доста суморну визију наше земље“, јасан је Гуњић.
Уз то, разочарање осећају и млади новинари, иако пуни ентузијазма за професију која је иначе у међувремену урушена и све је теже да се одржи.
„Председник каже како је страшно што је донета таква одлука, а онда у следећем тренутку како су из медија све сами издајници и страни плаћеници, управо оно што су говорили о Ћурувији пре него су га убили. Обичан човек, ако се супротстави властима, може да очекује све најгоре. Против њега ће кренути и правосуђе и полиција, и томе већ присуствујемо“, каже Гуњић.
Камичак у суморном мозаику
Социолог Ђокица Јовановић узрок оваквој пресуди види у аутократским одликама нашег режима, који карактерише као систем сличан „перонизму“.
„Оно што је латинска Америка била и из чега се са муком се извлачи, ми сада живимо. Аутократија држи све установе под контролом, и оне раде шта им се каже. Зато сам против критике институција јер тврдим да оне раде савршено, према ономе ко их је инсталирао. Нису овде проблем установе, проблем је диригент или олигархија која диригује. Случај Славка Ћурувије и остали слични су само један камичак у том суморном мозаику. Ту је кључна чињеница врло једноставна: извршено је убиство и четврт века не може да се нађе ко је то урадио. Дакле, белодано је да је ствар диригована са врха“, каже Јовановић.
Он додаје да уместо реаговања на насиље, треба да се запитамо где су његови корени.
„Како то да од Милошевића до данас имамо пролиферацију насиља и који су то механизми који га стварају. Страшно је што је некада незамисливо постало нормално. Злочин се схвата као друштвена и социјална рутина и излазак из тога је врло спор. Додатно, није ствар у томе што човек мисли критички, већ да тај ко тако мисли не покуша случајно сутра да добије неку амбицију да учествује у нечему, да организује неку идеологију или посао“, објашњава Јовановић.
Он додаје да друштво трпи огроман идеолошки притисак који траје од Милошевића па наовамо.
„Тај притисак се граничи са друштвеном шизофренијом и патологијом. То је огромни механизам који ће тешко бити ремонтован и разграђен, јер се бојим да ово друштво нема снаге да се са тим суочи. Изгубило је супстанцу за то да само себе доведе у ред. Осим што осуђујемо, не идемо даље да видимо на којој платформи је та гиљотина постављена. За то нема снаге ни у политичким партијама, ни у интелектуалном слоју, док се мали човек потпуно повлачи. Зато случај Ћурувије убудуће и новинари треба да стављају у што шири контекст. Ова пресуда је један трагичан индикатор, али ми још увек не знамо чега“, рекао је Јовановић.
Држава као савршени злочинац
Управо у том ширем контексту, Славко Ћурувија је пре свега парадигматична жртва режима, сматра новинар Ђорђе Влајић.
„Сложио бих се са речима да је држава убила Ћурувију, па је држава ослободила оне који су били осумњичени за то. Очигледно је да постоји један део државне структуре који је деловао кроз истрагу, тужилаштво, судове и довео дотле да људи који су били осумњичени за организацију и припрему убиства а притом су запосленици ДБ-а и полиције, буду ослобођени. Драматична порука ове пресуде али и убистава Даде Вујасиновић и Милана Пантића, говори да је у овој земљи могуће починити савршен злочин, а да је у највећем броју случајева држава тај савршени злочинац“, каже Влајић.
Такав амбијент настао је, како додаје, јер се на власт вратила „екипа“ која је и деведесетих била део владајуће структуре, када је креирала живот у друштву на начин који је далеко од уређене државе и демократије.
„Чињеница је да Србија бауља више од 30 година кроз транзицију и ми сада постајемо свесни да су вредности оно на чему се уопште није радило. Не постоји конзистентан систем друштвених вредности, не постоји вредносно дефинисано и одређено друштво. На основу тих вредности требало би да одређене елите долазе на владајуће позиције, а када се о њих огреше или направе неку штету, да се са те власти склоне. Овде се то не догађа, имам утисак да би власт могла да склони цео народ ако јој се не допада. То је ибијевски амбијент једног ауторитарног, хибридног режима, у коме су грађани у суштини обесправљени, нарочито у ситуацији кад уђу у било какав конфликт, посебно са интересом државе и оних који су на власти. Стога је огромна лутрија како ће било ко да прође у сучељавању са нечијим интересом, а да притом нема заштиту државе и институција“, закључује Влајић у светлу ове пресуде.
Досије о медијима, Ивана Николетић
Карикатура: Јурица Дикић
