Снежана Срнић радила је као успешан новинар, имала породицу, пријатеље, а онда су уследили падови – развод брака, губитак посла, смрт мајке и нервни слом после кога се опоравила, али се однос околине према њој заувек променио.
„Тешко сам поднела смрт мајке, јер сам о њој бринула 20 година. Била је дијабетичар на инсулину. Низ стресних ситуација у мом животу довео је до тога да доживим нервни слом и 13. августа 2004. године примљена сам у психијатријску болницу Лаза Лазаревић“, присећа се Срнић.
Након опоравка и напуштања Психијатријске болнице Лаза Лазаревић почела је поново да тражи посао. Јављала се на све конкурсе, слала је, како каже, ЦВ свим телевизијама, али је нико никада није позвао на разговор.
„Да ли се међу колегама прочуло за моју болест или сам била заборављена, али нико ме никада није позвао на разговор“, наставља своју причу Тањугу Срнићка.
Комшије престале да се јављају
Одустала је од новинарства и наставила да тражи било какав посао. Јављала се на огласе за рад у пекари, бутицима, бензинским пумпама, како би прехранила двоје малолетне деце и себе, али ни ту није било успеха.
„Говорили су ми да сам преквалификована или се дешавало да сам мало успоренија због терапије, па су ме за све послове одбијали“, прича она и додаје да се сви пацијенти са којима је боравила на одељењу психијатрије суочавају са истим проблемом.
Због тога што је лечена у психијатријској болници, Срнић је заувек обележена и од околине. Некада срдачан комшилук, сада се склањао од ње, окретао главу, као да болује од заразне болести „која и погледом може да се пренесе“.
Она каже да је заувек обележена од околине, али да је приметила да стигма постоји и на одељењу психијатрије.
„Приметила сам да ни болеснице међу собом не желе да причају о болести, дијагнози, терапији коју користе, о проблемима које имају. Увек бисмо причале о нечему другом, само не о томе“, прича она.
То је подстакло да напише аутобиографску књигу о себи, проблемима на које је наилазила.
Књигу „Човек није шифра- психолошка траума или самоспознаја“ написана је у сарадњи са докторком Лидијом Цхук Јовановић.
Није сваки ментални поремећај – лудило
Психијатар и психотерапеут Александра Бубера каже да је страх код људи најчешће узрок дискриминације и маргинализације пацијената који су лечени у центрима за ментално, јер су необавештени и не знају много о психијатријским болестима.
„Постоје бројне предрасуде о људима који имају менталне проблеме, а које уопште нису тачне. За обичног човека лудило је све што је необично, што искаче из свакодбневних токова, нешто што се неком деси. Док за психијатре у лудило спада мали проценат менталних поремећаја, свега један до два одсто, све остало спада у поремећаје који нису психотични“, нагласила је наша саговорница.
Она каже да се за особе са менталним поремећајима везују разне предрасуде – да су агресивни, да не могу да се контролишу, да ће неког убити, оштетити.
„Људи не разликују да само поједини пацијенти у неким фазама болести под утицајем суманутих идеја или наредбодавних халуцинација некада ураде кривична дела“, наглашава Бубера.
Она је додала да су истраживања показала да је медју починиоцима кривичних дела једнак број људи са менталним поремећајима и здравих.
Једини лек – добра информисаност
Бубера каже да је једини лек за незнање и предрасуде околине добра информисаност. Ипак, примећује, направљени су позитивни помаци у последњих двадесетак година на дестигматизацији психијатријских пацијената, јер се отворено прича о томе.
„Данас имамо боље лекове које омогућавају бржи улазак у ремисију, дуже одржавање стабилног стања. Такодје, имамо много више стручњака на пољу психијатрије, психотерапихје, тако да је помоћ доступнија“, наглашава Бубара.
Задатак за наредни период је, како наглашава, акценат ставити на психотерапију која, на жалост, пуно кошта и захтева пуно времена, тако да здравствене установе више користе фармакотерапију за лечење психијатријских пацијената.
Промоција књиге „Човек није шифра- психолошка траума или самоспознаја“ биће одржана данас у 18 сати у Сали Авенија на Новом Београду у улици Јурија Гагарина 40.
