Две хиљаде динара за старе ципеле и орден рада са сребрним венцем…Толико ваљда вреди све што сам за 73 године живота стеко?! Орден је мој, мислио сам да сам га заслужено добио, али, ето, испаде тек шака гвожђурије, секундарна сировина…
Пише&Пазари: Михајо Меденица
Живот је за разлику од смрти ипак проверена гласина, акцијска роба пред истеком рока трајања, бајата и багателна роба…
– Е, дете…живот је курва, обер, најјефтинија, она што стоји крај аутопута и задовољава камионџије… Е, то ти је живот, јебо му ја матер…
Потемкинове Теразије, тачније Ђиласове, амбициозно осмишљена опсена на ледини преко пута новобеоградског бувљака, данас тек сметлиште биографија и нешто ситница што је остло да се продају. Речи старца повијеног у шал и пропалог у крагну превеликог капута свијеног над картонском кутијом и неколико прња, изношених ципела и – ордена рада са сребрним венцем. Све ђутуре ни две хиљаде динара…
– Толико ваљда вреди све што сам за 73 године живота радио и стеко?! Орден је мој, наравно, мислио сам да сам га залсужено добио, али, ето, испаде тек шака гвожђурије, секундарна сировина…- страшно колико у његовим речима нема једа, већ оне пуке обармлости, помирености са реалношћу која је баш као и ова ледина – Потемкиново село…
Има дана, каже, кад заради нешто, колико да може себе да погледа у огледало и не види пуку сен, али ипак више је оних…
– Само да прођу… Долазим и седим чекајући да прође још један дан, ништа више од тога…- већина је њему налик, а стотине отућних биографија сваког јутра, зором, пожури да заузме метар прашине и лажне наде на овом лакту отужне земље.
ЖИВОТ НА ПРОДАЈУ
Пензионери, углавном, и војска оних који су до пре коју годину имали некакав посао, некуд се изјутра спремали не слутећи каква ће јутра доћи.
Ко је шта имао вишка изнео је на продају, а данас је вишак све без чега се може, а може се без свега…
Неке женине старе ципеле, моје одело од пре 30 година, грамофонске плоче, старе чаше, слике и кухињски прибор…- кућни инвентар „фирме“ Милете Ћалић, некадашњег банкарског службеника, некадашњег човека…
С друге стране, вазд је оних којима је живот као маћеха најдраћи род…
Ево, куме, има лаптопови, касетофони за кола, мобилни телефони… Ако те нешто посебно интересује само реци, све ће набавимо…- нуди се Ремко, предузимљиви педставник „египатске“ националне мањине, дистрибутер преваре на велико и мало.
И све то заиста ради?! Купим, рецимо, лаптоп и даш ми гаранцију, јел да…- питам реда ради, претпостављам да ће сад она тирада: „Деце ми, мајке, таште, свастике, очију, поштења“…
Шта, бре, јел ради?! Па није ово неозбиљна фирма, како да не ради, бре?! Мислим, не знам ја баш, ал човек од кога сам купио каће да раде, па ако је лагао он мене ево лажем и ја тебе… За гаранцију немој да се секираш, Рамко ти гарантује бре…- е, гаранција злата вредна, заиста, Рамкова реч ваљда вреди више од ћаге и печата?..
ШТА СЛИКАШ, НЕМОЈ ДА ТЕ ШУТНЕМ У ЈАЈА!
Ако ли неко и посумња у ваљаност његове робе ту је колегиница, осетљива на људску муку и објектив апарата…
Немој да сликаш бре да те сад не шутнем у јаја, знаш! Ако хочеш да пазариш изволи или бежи, растерујеш ми муштерије…- нигде никог око мемљивог ћебет разасутог по блату, ал ајде, рецимо да су некакве виртуелне муштерије нахрупиле да се потрују код „чувене“ апотекарке.
ДА, апотекаке- њен делокруг рада је „фармациј“ у свом наличју: прегршт ко зна одакле скупљених лекова на гомили и…
Шта фали, бре?! Све што је у апотеку 200 динара код мене је 100… Има сви лекови: за притисак, главобољу, менструацију, пролив…- импозантан списак и питање- није ваљда да се неко заиста усуди да пазари нешто, мада?..
Мука, мали, мука натера људе на све! Купује бре код ње, баш као што купује и наочаре на невиђено, онако, оприлике, која им диоптрија одговара па шта буде…- времешни кибицер и очигледно хроничар овог слекланог новобеограског „Понте роса“, с термосом кафе и термосом чаја у наручју.
Обиђем неколико кругова, продам понеку кафу и чај, поразговарам мало с људима и убијем дан…- то убијање дана, остатка живота, времена које се намеће као баласт а не благослов и јест суштина овог места, а ово место парадигма свакодневице народа који живи од успомена и сећања, дословно.
Распродајући их, као једину вредност коју још имају…
Михаило Меденица Експрес
