У недостатку радне снаге, велики број послодаваца у Србији се опредељује за стране раднике. Начин на који долазе у Србију, што је најчешће кроз агенције за запошљавање, некада знају да прате проблеми, од неадекватних услова за стране раднике, па до дужничког ропства.
Услед политичких и економских околности, Србија је последњих година постала атракција за домаће и стране инвеститоре, а самим тим и за раднике из различитих делова света, пише Данас.рс.
Александар Вучић, председник Србије недавно је изјавио да је ове године затражено чак 100.000 радних дозвола.
Запошљавање страних радника послодавцима пружа додатну флексибилност у проналаску одговарајуће радне снаге, што је значајан фактор узимајући у обзир да се Србија суочава са недостатком радника у одређеним пољима.
Небојша Атанацковић, почасни председник Уније послодаваца, тврди да се велики број послодаваца у Србији одлучује за стране раднике услед недостатка домаће радне снаге.
„То је практично нужда“ рекао је Атанацковић. „Већина послодаваца би најрадије запошљавала домаћу радну снагу, јер су процес и комуникација неупоредиво једноставнији, али је често нема довољно.“
Атанацковић такође сматра да се највећи број страних радника у Србији запошљава на позицијама које нису превише технолошки захтевне, као и да су најчешће бранше у којима се запошљавају грађевина, пољопривреда и угоститељство, али да неки раде и на стручнијим позицијама.
Велики фактор у недостатку радне снаге је чињеница да је у Србији прошле године 49 одсто младих намеравало да се одсели из земље.
Ми имамо демографску ситуацију која тако налаже. Једноставно немамо довољно младих људи који могу да ступе у посао. Не можемо доћи до квалификованих занатлија који су се некада школовали у нашим средњим школама, а данас су та одељења празна“ рекао је Атанацковић, додавши да би без страних радника многе фирме морале да се затворе.
Иако страни радници одржавају неке фирме у животу, начин на који се они запошљавају у Србији уме да произведе штетан ефекат, најчешће управо по те исте раднике који се углавном запошљавају преко посредничких агенција.
Агенције за запошљавање, све популарнији бизнис у Србији, играју улогу посредника између послодавца и радника. Оне често врше селекцију радника из иностранства, али углавном играју улогу административне помоћи која би, између осталог, требало да се стара о доласку радника и о њиховим правима и обавезама.
Иако један број оваквих агенција послује савесно, Марио Рељановић, председник Центра за достојанствен рад, тврди да то није увек случај, поготово када су у питању агенције које нису регистроване у Србији, као и да неке од њих стављају раднике у „дужничко ропство“.
Имали смо различите ситуације у пракси, где су разне преварне агенције испоручивале раднике који су били практично у статусу радне експлоатације од самог почетка, јер им је агенција тражила новац за долазак у Србију. Они су се задуживали, остављали депозите, потписивали менице, а чак су постојали случајеви где је породица радника гарантовала за наводни дуг према агенцији. То су врло тешке ситуације у којима послодавац може да дође у контакт са жртвом трговине људима без да то зна.“
Упркос овоме, Рељановић сматра да не послују све агенције исто, да неке чак веома савесно обављају свој посао и да не треба генерализовати, али и да „постоје недостаци у закону који утичу на то да положај (радника) не буде увек баш идеалан, односно да могу да се јаве злоупотребе које су у пракси значајне, нарочито када су масовне“.
Положај радника који се запошљавају на овај начин можда најбоље описују њихове практичне могућности да се синдикално организују, што је, према Општој декларацији о правима човека, основно људско право.
Душко Вуковић, из Савеза самосталних синдиката Србије тврди да је забрана синдикалног организовања и код страних и домаћих радника у Србији вишедеценијски проблем, као и да се од радника тражи да потписују уговоре у којима гласи да ће добити отказ уколико се учлане у синдикат.
„То је проблем политичких и капиталистичких елита који не поштују конвенције Међународне организације рада о слободи синдикалног организовања, о праву на колективно преговарање и на колективно представљање“ рекао је Вуковић који је ову праксу назвао „антисиндикалном, антидржавном и антицивилизацијском“.
Foto: Vesna Lalić/Radar
