Жао ми је што мој брат још спава у кревецу за бебе, а на јесен треба да крене у школу. Већ је велики дечак, каже Немања Ускоковић (7) из Планинице подно Равне горе.
Плафон пропада, деца у страху: У дому породице Ускоковић у Планиницама код Мионице
„Не улази тамо, опасно је“, „даље од тог зида, може да падне“, „чувај главу испод тог плафона“… То су прве кућне заповести које је научио Немања, а сад их учи његов две године млађи брат Виктор. Исто ће учити и њихова сестра Ана, беба од годину дана. Троје малишана није гладно и жедно, голо и босо, али је ипак животно угрожено. Живе у дому оштећеном у земљотресу пре 18 година, који се, само чудом, до сада није урушио колико је пропао. У кући старој готово век донекле је безбедна само једна соба.
Спавају у кухињици
– Овде брат и ја спавамо с баком Миљанком. То је некада била кухињица. Нема баш пуно места, па бата спава у кревецу у којем је спавао кад је био беба. Не знам где ће спавати када још мало порасте. Тата Зоран и мама Нада су с бебом прешли код тетке у кућу. Тамо је сигурније – каже нам Немања уз дечачки смех, и препричава анегдоту млађег брата:
– Вића је једном озбиљно питао да ли ће мама и тата продати кревет кад баба умре јер би он тамо могао да спава.
Угрожени: Браћа Виктор, Немања и Ана Ускоковић
У тих пар квадрата некадашње кухињице, дечаци имају простора таман толико да ускоче у кревет и креветац. У централној просторији, где је плафон улегао, одвија се сав живот шесторо Ускоковића.
Деца се плаше снега
Немања не воли баш снег јер су му објаснили да би од његове тежине прастари кров попустио, плафон од трске пукао и сручио се на укућане.
– Плашим се тога, зато волим кад је лепо време да можемо да се играмо у дворишту. Тата је собу подупрео дрвеном гредом да бисмо могли да прославимо славу. А ћебад на прозорима држимо јер не могу баш најбоље да се затворе и зато је стално промаја. Бака каже да је то зато што је кућа искривљена од земљотреса – препричава Немања.
Све се руши: Породица нема куд ако напусте кућу
Немања је ђак првак у школи у Планиници, која има седморо ђака. Од следеће јесени биће их осам јер ће у школу поћи и Виктор.
– У школу идем пешке, није далеко, пола километра, али је на путу стално блато, па идем у гуменим чизмама. А на једном месту се прелази поток. Кад је био велики снег, два дана нисам ишао у школу, није могло да се прође – прича он.
Заборављени после земљотреса
Мали Виктор се игра пластичним коцкама. „Шта правиш“, питамо га, а малишан одговара кратко и јасно – „кућу“.
Та именица је нешто због чега одрасли Ускоковићи уздишу и без наде одмахују руком.
Радим од јутра до мрака и скоро сваки динар дајем само за поправке, тек толико да се дом не сруши и све нас не побије Зоран Ускоковић, глава породице
– Од септембра 1998. године, када је био земљотрес, свака стручна комисија која нас је обишла имала је само једну констатацију: „Овде не смете да будете ни сат, а камоли да преноћите“. Колико је ноћи прошло од тад? Били смо на листи приоритета за изградњу нове куће јер је санација ове немогућа, али је на крају обнова од земљотреса проглашена завршеном. Ниједан цреп нисмо добили – прича Зоран (41).
Мало, мало па затресе
Ускоковићи живе од 5.000 динара дечјег додатка, пензије баке Миљанке од 4.500 динара и онога што Зоран заради у надници у шуми. Планиница је на 600 метара надморске висине, угњеждена између Равне горе и Дивчибара, можда најлепши крај у Србији. Али где мало, мало још увек затресе.
Погледајте услове у којима живи породица Ускоковић
Укључите се у акцију „Срце за децу“!
Омогућимо овим малишанима боље услове за живот. Ако желите да помогнете, можете послати СМС на број 2552 или уплатити средства на текући рачун Блиц фондације: 2750010221949709 90 – рсд, Социете Генерале Србија, Београд. За више информација о томе како да донирате погледајте ОВДЕ.
Предраг Вујанац Блиц
