Студентски марш дуг 80 километара између Београда и Новог Сада старији је од „Блокадне кухарице“, коју режим означава као ризницу „рецепата“ по којима студенти припремају и спроводе своје активности. У децембру 1996. године група од око 200 студената кренула је пешке из Новог Сада за Београд, да подржи колеге у тадашњим захтевима. И тада су их Сремци домаћински дочекивали.
„Шетња“ београдских студената до Новог Сада, како би се придружили тамошњим колегама у блокади три моста преко Дунава подсетила је на сличан поход од пре скоро три деценије, али у супротном смеру.
О томе сведоче два документарца из тог периода – „Пиштаљка јача од пендрека“ ВИН продукције, који се бави студентским и грађанским протестима у зиму 1996. и 1997. године и „Ове ноге нису мале“, продукције Радио Б92. Други документарац прати студенте на путу од Новог Сада до Београда.
„Шетња студената из Београда до Новог Сада дође као нека врста узвратне посете. 1996. године су студенти из Новог Сада пешке дошли у Београд“, подсетио је на друштвеној мрежи „X“ маркетиншки стручњак Александар Ђукић, који је те 1996. године био у „одбору за дочек“ на Бранковом мосту.
И тада су студенти наишли на срдачан дочек Сремаца, а за дочек у Инђији био је задужен Горан Јешић, тадашњи студент Пољопривредног факултета у Новом Саду, а касније потпредседник покрајинске владе.
Пролазећи кроз Инђију студенти су 1996. узвикивали стихове „Дисциплине кичме“: „Време је за правду, време је за истину, ах, ах, кваква срећа, дисциплина биће већа“. Њихове повике „хајмо, хајде, сви у напед“ и „устали су студенти“, грађани распоређени по тротоарима дочекивали су аплаузом, повицима и звиждањем.
За студенте су у центру Инђије тада били постављени столови са храном и пићем, као у четвртак у Новој и Старој Пазови. Сремску варошицу Новосађани су напустили узвикујући „Хвала ти Инђија, хвала ти Инђија“ и запутили се даље.
„Било је лудо. Касно смо стигли, око 21, 22 сата. У Инђији је било пуно света. Ту смо остали око сат и по времена, држали говоре па наставили. У Пазови је било људи, али смо касно стигли. После смо целу ноћ ходали по одвратној киши сами“, присећа се Јешић.
У филму „Ове ноге нису мале“ види се један студент који због жуљева све теже хода по киши у патикама, али поручује да не одустаје од даљег марша. На Бранковом мосту, где су Београђани дочекали госте из Новог Сада, тај исти студент је међу првима који стижу.
„Имали смо у пратњи само један ГРАС-ов аутобус са лекаром кога сам пре неки дан срео на демонстрацијама. Тамо су нам жуљеве сређивали. У старкама смо ходали“, присећа се Јешић, у разговору за портал Н1.
Оно што је исто као у зиму 1996. године је и наратив на прорежимским медијима. Друштвеним мрежама кружи инсерт из Дневника РТС-а у којем Драган Томић, председник Народне скупштине Србије у то време, говори да студентски протести имају одлике профашистичких идеологија, а да се деца злоупотребљавају као у време доласка Адолфа Хитлера на власт.
Новосадски студенти су 1996. Бранков мост прешли узвикујући већ поменуте стихове Дисциплине кичме: „Време је за правду, време је за истину, ах, ах, кваква срећа, дисциплина биће већа“. Чедомир Јовановић, један од тадашњих вођа побуњених београдских студената, био је међу онима који су најсрдачније поздрављали колеге из Новог Сада.
Београдским студентима у петак поподне дочек ће бити приређен на Варадинском мосту, који повезује Нови Сад и Петроварадин. Успут су се почастили домаћим кифлицама, штрудлама, погачама и воћем, које су им припремиле вредне Сремице из Марадика.
Foto: Vladimir Milovanović
Н. В. О. Н1
