Као у оној песми некако с (пре)прол(ј)ећа, ту негде средином фебруара све у Србији на Сретење подсећа. И, само тада и само протоколарно, оно „свечарски”, политикантски, са увек истим фразама и флоскулама. Ту се дневнополитички присети славних предака, обиђу јаруге, лугови и брдашца, засеоци, (с)помену „куке и мотике”… Па се са увек истим, пригодним гостима пређе на још пригодније послужење.
Уз подизање устанака омиљено сретењско „опште место” је и истоимени Устав, први у нас и како говорници воле да лепорекну „најлибералнији тада у Европи”. И, то би, углавном, било то… Оне старије тај испразни шаблонизам подсећа на некадашња обележавања Дана републике или Дана ЈНА. Успут се обећа (к’о да су избори) нека канализација, асфалт, кружни ток…
Вучић лично пре две године у Старој скупштини у Крагујевцу обећао завршетак радова на Тржници. Ништа, пусте, сретењске, празне приче. Том приликом је од крагујевачког градоначелника Дашића добио и реплику „Сретењског устава”. Очигледно, није га ни отворио.
А, онда груну, кад му време јесте. Студенти у Новом Саду најавише велики скуп у Крагујевцу „Сретнимо се на Сретење”. Скуп и блокаду баш на локацији код те, исте Старе (и, прве српске) скупштине и Старе (Милошеве) цркве у чијој је порти баш тај, исти „Сретењски устав” и донет пре 190 година.
Па, доста је било пуког пригодног празносолвља. Студенти подсетише да „неки датуми нису само у календару, већ и у судбини народа”, и да је Сретење дан када се срећу зима и лето, ропство и слобода, безакоње и устав. Сретење је дан за дизање главе и гласа, за веровање и предузимање, за разговор и окупљање, вратише они „игрицу” на почетак.
У Крагујевцу убрзане припреме за скуп који (по неким информација тог 15. фебруара) може буквално да удвостручи град. Помиње се чак бројка од 150.000 људи (колико има сам урбани део града) који ће се на „Сретење сусрести” у Крагујевцу. Организују се по вибер групама и друштвеним мрежама: смештаји (ко и колико људи може да прими), исхрана (биће и на кашику), донације у свему што је неопходно за прихват толико људи.
Али, то је логистика и студенти су се током ова три месеца са њом увек добро и професионално изборили. После толико година и деценија сама реч Сретење другачије одјекује у ушима и срцима самих Крагујевчана, по којима је овај скуп најзначајнији, сретењски од оног првог, правог 1835. године.
На евнухоидне покушаје ботова да ето „о’цепи се и Шумадија од Србије” спремно и не без поноса реплицирају „да без Шумадије, Србија и не постоји”. Модерна Србија је у Шумадији створена и изборена. Томе Сретењски устав учи и служи, а не да буде повод за окупљање са истомишљеницима, тапшачима и климоглавцима, па да после јаруге протокол брине је л су „спаковали запоњке за Милета”.
Шумадинци и Крагујевчани свесни су, не да присуствују, већ да поново стварају историју. Док се стара престоница на велика врата враћа на историјску сцену, где јој је и место, крагујевачки напредњаци се ни не оглашавају. И, што би?! Па, они се нису оглашавали ни поводом Карлеушиног новогодишњег концерта којим су по мишљењу суграђана Милошевој престоници ударили срамни жиг паланке. Нису им то Крагујевчани опростили а камоли заборавили.
Помињало се да су официјелне градске сретењске „прославе” отказане, па онда опет да нису… Али, искрено, кога то заиста и брига. Још СНС-овских медаља, плаката, плакета, паштета… и самоорденовања.
Студенти враћају историју, где јој је и место у народ који је тог дана на петнаесточасовној блокади код „Заставиног солитера”. А, речи слобода, устав, закон, правда, Сретење… коначно у Крагујевцу и Шумадији више празно не „звече”, него опет „звуче”. Онако као и треба. Сретење се коначно враћа кући.
Foto: Privatna arhiva
Зоран Мишић Данас
