Млади иноватор Стефан Унић (23) је добитник светских награда и признања из српског језика и књижевности, рецитације/глуме, биологије, света око нас и географије. Добитник је титуле младог иноватора у Будимпешти за 2019. годину, титулу младог истраживача и октобарску награду општине Трстеник добијо је за научни рад. Студира производно машинство у Крагујевцу, велики је заљубљеник у пливање, а хоби му је шетња природом.
У интервју Стефан Унић открива шта га највише радује, за чим жали, која искушења је најтеже у животу савладати…
Причају да Стефан Унић не воли да даје интервјуе, после толико година досадило му је да прича за новине и портале, толико је питања већ безброј пута чуо…Када је, ипак, договорено да интервју радимо непосредно после Стефановог предаха на факултету, чули смо „можда је Стефан уморан“, „можда ће те морати да пожурите јер се Стефан спрема за такмичење“…Уз све то, дан је био веома сунчан, а за компетан утисак побринула се киша која је одједном пала. Све заједно није обећавало дугу и лепу причу, али се онда десио преокрет, захваљујући коме је сусрет са једним од најцењенијих младих иноватора на овим просторима прерастао у диван и јако инспиративан разговор.
Јесте ли Стефане оптимиста?
-Јесам оптимиста, и поред удараца тешког детињства, смртног случаја и болести. Човек треба да се понаша како треба, да уради све што може за себе и друге. Све то је од мене направило човека и иноватора какав сам данас.
У ком периоду вашег живота је било највише тих чаша жучи?
-Ја се у прошлост не враћам, још увек. Било је ту много проблема и препрека, али сам их савладао. Неколико пута сам био у неспоразуму са многима, сада нисам, али сада се више томе не чудим.
Често чујемо “у моје време је све било боље”. Да ли је Стефане у вашем одрастање било више духа?
-Како да није! Дух је васпитање, одговорност који долази и учи се у породици. Данас код омладине нема васпитања, јер се породица полако и систематски руши. Погледајте мало америчке филмове и серије па ће те видети о чему овај дечко прича.
У каквом вам је сећању остало време у коме сте ви почињали своју каријеру? Једном приликом сте рекли да је то било пре девет година?
-Било је много боље него што је сада. Жалосно је да причам, због ове омладине која се данас свим снагама бори, па нећу да их убијам у појам. Ја сам своју каријеру започео када сам имао 13-14 година и било је много другачије него сада. Нисмо имали телефон, интернет обзиром да смо живели на Пештеру нисмо ни струје имали и било је посебно одрастање, тешко али лепо.
Стефане, кад вас човек погледа не силази вам осмех са лица.
-Па шта ћу. Увек се сетим неке дивне приче, која храбри својим речима. Ја некад данима трунем затворен у кући од досаде, дође време када ми се нигде не иде, не ваља ми ни време, ништа ми није добро. Онда изађем, и све је другачије. Сретнете неког друга, наиђе мајка са дететом, оно вам се насмеши и шта вам лепше тога дана треба. Па понекад се и посвађам са неким, што да не (осмех).
Ви важите за великог шармера публике. Чиме сте освајали публику?
-Ја гајим велико поштовање према публици. Важно је да вам људи верују и стекнете поверење код грађана. Превере су чиста лаж и то људи примете. Ја сам своју каријеру градио на истини и тиме сам шармирао публику која је у мене стекла поверење.
Шта је најлепше што су вам успех и популарност донели?
-Најлепше је то што сам могао да упознам и попричам са многим важним људима, стекао сам многе пријатеље, власнике телевизија, професоре, емеритусе. Једноставно пријатељства за цео живот. А популарност ми није донела ништа.
Због чега иноваторе толико привлачи екологија и животна средина?
-Зато што је то посао будућности. Зато омладину толико привлачи животна средина чак више него информационе технологије.
Шта радите недељом када завршите са свим обавезама током недеље?
-Дружим се са драгим људима, шетам, пишем књигу. Једноствано живим као сав нормалан свет.
Хоћете ли да поделите са нама који су вам најлепши тренуци из детињства?
-Пешачење до школе, чување животиња на пољу, пољопривредни послови и свакоднвена борба за боље сутра. Ја сам научен да се радујем малим стварима, ја не знам шта је луксуз, чак се сећам да сам плакао од среће када сам добио једну чоколадицу од комшије. Мајка је плакала зато што својој деци не може више да да, а ми смо се задовољавали малим стварима, знајући да више од тога не можемо себи да приуштимо.
Да ли Стефане плачете сада понекад?
-Плачем.
Једном приликом сте рекли да се у вама, на почетку пандемије, појавила искра наде да ће се људи променити, али да су себичност, похлепа, охолост и мржња додатно процветале?
-Овај свет се мора уозбиљити. Омладина иде у погрешном смеру. Изгубила се прича, комуникација између две особе, све се сада свело на куцкање телефоном и друштвене мреже. Морамо да вратимо омладину на прави пут, да своје слободно време користе читајући, учећи и интелектуално да напредују.
За шта вам је највише жао?
-Никада није било мање поштовања према људима. Жао ми је што се изгубило оно најбоље у људима. А исто жалим због љубави за сопствени посао, због тога што се он олако схвата, због недостатка одговорности и непоштовања неких других људи.
Која је ваша највећа фобија? Мислим да би јавност то јако интересовало.
-Моја највеће фобија је страх да се не разочарам у своје пријатеље, другаре и блиске људе. Знам да је данас постало природно да људи свашта кажу једни другима, а онда после неколико дана наставе по заједничким ручковима као да ништа није било. Нисам склон тој популарној дволичности. Не умем. А и не желим да умем. Ипак, ја сам дете са села и те градске манире не умем да спроведем, а не бих ни покушао.
Како бисте описали себе у три речи?
-Мало су три речи. Ето три речи. (осмех)
Шта би сте поручили младима?
-Јој то ме новинари стално питају. Па шта бре да поручим младима. Млади су све изгубили, па шта ће им онда и будућност. Они су у неком свом свету, не би се ја ту мешао.
Стефане, на крају овог интервјуа имате ли нешто што би сте рекли, а ја вас нисам питала?
-Ја сам своју каријеру градио, дружећи се са јако битним људима попут Власте Велисављевића, Петра Краља, Милана Ланете Гутовића и других познатих јавних личности. Они су ми били идоли. Данашња омладина ће створити неке своје идоле, али се плашим да све мање имају материјала за то.
Интервју: Ина Балан, студент ФПН у Београду
Фотографије: Лична архива / Стефан Унић
