Шта ако власти у Србији падне на памет да уради исто што и Аустралија и забрани коришћење друштвених мрежа младима?

Фејсбук, Инстаграм, Редит, Снапчет, Тредс, ТикТок, Икс, Јутјуб, неке су од друштвених мрежа које су од 10. децембра и званично забрањене за коришћење млађима од 16 година у Аустралији. Стручњаци кажу да ће, уколико се овај експеримент покаже као успешан, пример те земље почети да следе и други, али истовремено упозоравају да се строгим рестрикцијама улази на опасан терен.

Југослава Лулић, професорка српског језика и књижевности у Техничкој школи у Бачкој Паланци, позната је по коришћењу дигиталних технологија у настави. Управо друштвене мреже јој некад служе да мотивише своје ђаке.

– Новинарска секција, рецимо, има свој канал на Јутјубу. Ти ђаци сада имају 17 година, али ову платформу користе од првог разреда средње школе. Да сад не могу да објављују шта су радили на часу или неки интервју који су направили, то би заиста било ограничење. Инстаграм такође може да буде едукативан. Наша школа има Инстаграм канал на коме углавном ученици објављују садржаје. Ово је прилично шокантна вест, бојим се да ће ефекат бити супротан и да ће бити још више злоупотреба – коментарише Лулић најновије вести из Аустралије.

Каже да је више за то да се деца едукују како безбедно да користе друштвене мреже јер забране могу имати негативан ефекат.

– Код нас је недавно донет правилник о употреби мобилних телефона пошто је децу јако тешко одвојити од друштвених мрежа и када су на часу зато што им је настава углавном досадна. Ако на било који начин ограничавамо младе да користе оно што им је занимљиво, то је као да покушавамо да их вратимо у прошлост, а они већ живе у неком будућем времену – сматра професорка Лулић.

Светски медији пишу да ће примена мера у Аустралији бити тешка, свесне су тога и тамошње власти. Родитељи већ извештавају о „очајној деци“ која откривају да су им затворени налози на друштвеним мрежама ступањем закона на снагу. Неки млади већ смишљају начине како да преваре технологију за процену старости не би ли отворили нове налоге.

Јер више неће бити довољно да слажу ког су узраста, неке платформе упућују захтеве корисницима да доставе лична документа, препознавање лица или гласа, или друге облике дигиталног установљавања идентитета, како би доказали своје године.

Аустралијска влада каже да неће кажњавати децу и родитеље ако прекрше забрану, али зато хоће ИТ компаније.

– Ово може усмерити младе ка нелегалним употребама дигиталних технологија од тога да могу да дају лажне податке, што ће држава решавати тако што ће дозвољавати компанијама да траже и да имају увид у све више биометријских података да би спречили злоупотребу. А то последично доводи до надзора без преседана. Друга опасност је да ће млади почети да користе различите апликације које ће избегавати те видове забрана, а на овим мрежама је ипак постојао некакав вид контроле садржаја који се објављује – истиче социолог Далибор Петровић.

Он сматра да је сваки вид забране, која није добро и темељно припремљена, опасан, јер може имати контраефекат.

– Наравно да постоји проблем злоупотребе младих када је у питању употреба друштвених мрежа и та злоупотреба се протеже на више нивоа, од различитих психолошких игара због којих многи млади осећају менталне последице, преко претварања младих у некритичке потрошаче, манипулације информацијама, ширења различитих теорија завере и слично. Низ је оправданих разлога за опрез, али исто тако морамо да схватимо да живимо у време дигиталних технологија и увек је боља нека врста едукације него механичке забране јер ће оне бити превазиђене на овај или онај начин. Ограничење да млади испод 16 година не могу да користе мреже је исто као када би вам неко пре 30, 40 година рекао да не смете да гледате телевизију, да излазите у град са вршњацима и да не смете да користите телефон. Намерно комбинујем медије, комуникацију и сусрете уживо јер друштвене мреже све то обједињују – наводи Петровић.

Одлуку Аустралије види као опасан експеримент.

– То ће бити огледни пример и за друге земље. Ако прође без значајније побуне младих или њихових родитеља и с друге стране омогући држави неки вид контроле или увида и над младима и над компанијама, то ће бити пут којим ће врло вероватно кренути и друге државе. Јер ми овде не говоримо о неким ауторитарним режимима него о једној демократској, развијеној земљи, те је врло могуће да ће њен пример следити други – каже Петровић.

У Србији се тренутно дебатује о забрани употребе мобилних телефона у школама и то не само на часовима већ и на школским одморима, не би ли се деца подстакла да се међусобно друже. Да ли би таква мера била сврсисходна мишљења у јавности су подељена, а Петровић подсећа да је комуникација путем друштвених мрежа уобичајени вид комуникације међу младима. Ограничење би, сматра, значило задирање у њихова права и слободе.

– Идући тим путем можете да кажете да нико ни са ким не сме да прича на великом одмору. Али техннологије више нису одвојена, виртуелна реалност, нешто о чему смо причали пре 10 или 15 година, то је интегрални део наших живота и радикалне забране задиру у основна права и слободе људи. У том смислу треба бити опрезан, поготово у држави која је склона поступцима који нису утемељени у пракси и регулативи, политици, истраживањима и слично – истиче Петровић.

Истраживања показују да се, у поређењу с другим европским земљама, Србија сврстава међу земље с највећим процентом деце која поседују профиле на веб-сајтовима за друштвено умрежавање у узрасту млађем од прописаног.

Истраживање „Насиље у школама у Србији и добробит ученика“, чији је Петровић један од аутора, поклазало је да што су ученици старији, то проводе више времена на друштвеним мрежама.

Скоро осам од десет седмака је у свакодневном контакту са садржајима које проналазе на друштвеним мрежама. Девојчице су нешто бројније у категорији оних који најинтензивније користе друштвене мреже. Просечан број профила по ученику износи 3,8, а број профила расте са старошћу ученика.

Инстаграм је убедљиво најпопуларнија друштвена мрежа међу средњошколцима, а следе Тикток, Јутјуб и Снепчет, док Фејсбук, који је дуго био најпопуларнија друштвена мрежа, млади данас користе у занемарљивом броју.

Девојчице су нешто склоније употреби Тиктока, Инстаграма и Воцапа у односу на дечаке, док дечаци више користе Вајбер, Јутјуб и Икс, неки су од резултата поменутог истраживања.

Петровић се слаже да би, када је реч о млађем узрасту нека врста рестрикције коришћења дигиталне технологије требало да постоји, али напомиње да уз то мора да постоји разумевање онога што се жели постићи.

Шта ако власти у Србији падне на памет да следи пример Аустралије?

– Наравно да је лакше нешто урадити ако видите да нека демократска земља то исто примењује. Режим у Србији још увек нема ефективну контролу над друштвеним мрежама, али има над медијима. Чини ми се да би носиоци извршне власти били склони да размишљају у том правцу и због тога је то опасност која је реална. Да ли је то изводљиво? Када имате моћне државе оне могу на неки начин да ограниче моћ компанија и да са њима преговарају о нивоима злоупотребе, односно о ономе што они смеју или не смеју да раде кад је реч о приватним подацима. Међутим, земље као што је наша немају такву врсту моћи и то би практично значило препуштање биометријских података свих младих у Србији пошто сви млади користе друштвене мреже – указује Петровић.

Олга Боровница, специјалиста медицинске психологије и породични терапеут, каже да се поставља питање колико треба ићи само путем забране, а не путем промишљања и договора.

– Сведоцимо смо и негативних ефеката дигиталне технологије и друштвених мрежа (елементи зависничког понашања, интернет злоупотреба, вршњачко дигитално насиље, проблем у организацији обавеза и пажње…) али позитивних ефеката (повезивање појединаца и група, ширење информација, едукативна функција….). Ниједно решење које је екстремно и репресивно није добро, али с друге стране, питање је колико можемо од детета од, на пример шест година тражити да има контролу и колико му можемо објаснити све штетне ефекте – указује наша саговорница.

Она напомиње да су и границе и контрола важан део васпитања, па с те стране укидање садржаја који могу више бити штетни него корисни јесте решење.

– Питање јесте само колика је та границе, и да ли 16 година можда представља превисоку лествицу јер рана адолесценција јесте доба када је повезивање са вршњацима јако важно, као и ширење информација. Такође са границама треба почети раније, односно ако објашњавамо детету од малих ногу шта је добро а шта не, и не дајемо му телефон одмах са годину дана да би боље јело, то дете ће са 12 бити у одређеној мери едуковано и неће забрану схватати као трагедију – каже Боровница.

Напомиње да је важна и улога друштва, па и сваког појединца и родитеља да едукује дете од малих ногу за шта одређени садржаји служе, да ли и када треба да се користе и на који начин.

– Нашим примером саморегулације ми помажемо деци, а затим младима, како да регулишу многе друге функције, па и прекомерено коришћење дигиталне технологије и употребу/злоупотребу друштвених мрежа. Друштво треба да буде водич кроз џунглу изазова у спољашњем окружењу, а не неко ко ће забранити улазак и надати се да ће изазов нестати. Свакако треба направити одређене границе везано за годиште, али и боље дефинисати регулативе по којима функционишу велике платформе – истиче наша саговорница.

Додаје да већа едукација у оквиру школе и јасно објашњење младима шири њихову свест и учи их одговорности, те да треба, пре свега, апеловати на родитеље да се више баве децом, буду заинтересовани шта деца раде, учествују у њиховим активностима.

– Тиме стварамо простор када можемо реаговати на време, а не ићи само путем забране када је проблем већ настао – каже Боровница.

Ilustracija – Canva

Весна Андрић   Данас

Аутор: