Ukoliko je verovati Ministarstvu odbrane, Srbija prestaje s izvozom naoružanja, a ako je suditi po izjavama predsednika Aleksandra Vučića, ovaj potez nema nikakvo ekonomsko utemeljenje, već je rezultat pritisaka koje on i Srbija trpe s različitih strana.
Najpre se oglasilo Ministarstvo odbrane zvaničnim saopštenjem u kojem je navedeno da se „u skladu sa instrukcijama predsednika Republike, vrhovnog komandanta Vojske Srbije i predsedavajućeg Saveta za nacionalnu bezbednost Aleksandra Vučića, obustavlja izvoz naoružanja i vojne opreme proizvedene u Republici Srbiji“.
Zatim je sledećeg dana Vučić izjavio da je izložen „velikim pritiscima spolja i iznutra“ posle najave obustave izvoza municije iz Srbije i da je dobio informacije da će već tokom jula biti demonstracija u fabrikama namenske industrije.
„Krenuli su ogromni pritisci da se pusti još pet, 10, 50 ugovorenih pošiljki, a pošto sam rekao da ne može, onda sam dobio da će u julu biti demonstracija u fabrikama namenske industrije da mi pokažu da mora da se izvozi, jer oni moraju da prime plate jer od toga žive“, kazao je predsednik.
On je najavio da će o izvozu municije u narednom periodu odlučivati samo Savet za nacionalnu bezbednost.
Lunić: Odluka je loša i pogodiće hiljade zaposlenih u namenskoj industriji
Nikola Lunić, konsultant iz oblasti geopolitike i bezbednosti, za Danas kaže da zabrana izvoza naoružanja i vojne opreme predstavlja lošu vest za Srbiju.
„Diskutabilan je jedino etički aspekt, ali i on se može sagledavati iz više pravaca, budući da se i sama etika različito tumači. Ako je posmatramo kroz deontološki pristup, mogla bi se smatrati opravdanom, jer teži međunarodnoj pravdi u globalnim odnosima. Međutim, iz ugla utilitarističke etike, takva odluka nije dobra jer ne ide u korist Srbije i nije u skladu sa nacionalnim interesima“, ističe Lunić.
On navodi da će ova odluka imati velike posledice po ljude koji rade u odbrambenoj industriji, a kojih nije malo.
„Oko 20.000 ljudi radi u Grupaciji Odbrambena industrija Srbije, a uz izvoznike, licencirane proizvođače i kooperante, taj broj raste na oko 60.000. U širem kontekstu, u Vojno-industrijskom kompleksu Srbije, koji uključuje i naučne institucije i fakultete, broj angažovanih je još veći. Ovom odlukom Srbija je ugrožena ne samo u privredno-ekonomskom, već i u bezbednosno-odbrambenom i socijalnom smislu. Vojska Srbije iz svog budžeta ne može da plaća sve proizvode domaće odbrambene industrije, već samo one koji su neophodni za operativne sposobnosti. Ovom odlukom Srbija je praktično hendikepirana“, objašnjava.
On se osvrnuo i na to što je Vučić inicirao ovu odluku.
Navodi da je on komandant Vojske Srbije – a ne oružanih snaga – i direktno je nadležan za operativne sposobnosti naše vojske.
„Ima pravo da predloži vladi mere, a konačna odluka pripada Vladi Srbije, koja je nadležna za takve stvari. On je izjavio da će se naši stokovi popuniti, što je u redu, ali domaća proizvodnja prevazilazi potrebe vojske. Popunom skladišta ostaćemo zaglavljeni između zabrane izvoza i nemogućnosti da vojska primi dalje količine municije“, naglašava Lunić.
Pošto je ova odluka doneta nakon što se oglasila ruska spoljna obaveštajna služba, koja je u izveštaju navela da Srbija i dalje izvozi oružje Ukrajini, Lunić kaže da to govori o nesposobnosti naše politike da definiše nacionalne interese i da deluje u skladu s njima.
„Sposobnosti odbrambene industrije Srbije predstavljaju veliki geopolitički resurs, koji bi trebalo da bude kapitalizovan – ne samo u privrednom kontekstu, već i na globalnom geopolitičkom planu. Nažalost, mi to niti znamo, niti uspevamo. U trenutku kada svetu najviše nedostaje naoružanje i vojna oprema, mi lutamo u spoljnopolitičkom lavirintu, tragajući za međunarodnom pravdom koju niko nikada nije pronašao. Plašim se da ćemo se u tom traganju izgubiti“, navodi Lunić.
On upozorava da živimo u opasnom vremenu i da, umesto da pronađemo prave saveznike, pa čak i putem sposobnosti odbrambene industrije, mi taj resurs koristimo na sumnjive načine – kroz netransparentne i sumnjive poslove.
„Kada država nabavlja naoružanje i vojnu opremu iz inostranstva, njihove cene nisu tajna ni za te firme, ni za obaveštajne službe, pa ni za politički vrh tih zemalja – već samo za našu domaću javnost. Zašto bi, recimo, cena spomenika Stefanu Nemanji bila tajna? Ne bi trebalo da bude. Isto važi i za borbene sisteme. Po međunarodnim obavezama, moramo da prijavljujemo te sisteme i dozvoljavamo inspekcije OEBS-a. Dakle, transparentnost je obavezna – i prema svetu i prema sopstvenim građanima“, kaže Nikola Lunić.
Bošković: Vučić šibicari
Član Predsedništva Srbija centra i bivši načelnik Uprave za odnose s javnošću Ministarstva odbrane Petar Bošković za Danas kaže da procedura za izvoz naoružanja, ukoliko gledamo normativno-pravnu regulativu, nema nikakve veze s predsednikom države.
On navodi da je procedura veoma komplikovana i ima mnogo segmenata. U nju su uključene institucije poput Ministarstva odbrane, Ministarstva privrede, Ministarstva spoljnih poslova i drugih. One učestvuju u izdavanju dozvola za izvoz naoružanja i vojne opreme.
„Međutim, imajući u vidu da je ‘vrhovni komandant’ preuzeo svu jurisdikciju na sebe, on sebi dozvoljava da javno izjavljuje – na konferenciji za medije – da će on davati plate, da će on sve rešavati, jer ga, navodno, mole ljudi iz fabrika namenske industrije. Prema tome, čovek koji je preuzeo svu odgovornost i nadležnosti u svoje ruke, treba da snosi i odgovornost za ono što radi“, kaže Bošković.
On odluke predsednika Srbije naziva „šibicarenjem“.
„S jedne strane kaže da smo mi jedni od retkih koji izvoze, a onda pogledajte šta radi – isto ono što radi i sa domaćim cenama – šibicari. Prvo izjavi da smo izvozili naoružanje, odnosno municiju Izraelu, a onda kaže: ‘Pa ne, nismo. To je bilo do 7. juna, a od 7. juna nismo’, i tako dalje. Prosto nedopustivo za spoljnopolitičko ponašanje, kao što je nedopustivo da s jedne strane izvozite oružje Ukrajini, a s druge strane Rusiji ne uvodite sankcije“, navodi Petar Bošković.
foto (BETAPHOTO/VLADA SRBIJE/Peđa Vučković)
Uglješa Bokić Danas
