Уколико је веровати Министарству одбране, Србија престаје с извозом наоружања, а ако је судити по изјавама председника Александра Вучића, овај потез нема никакво економско утемељење, већ је резултат притисака које он и Србија трпе с различитих страна.
Најпре се огласило Министарство одбране званичним саопштењем у којем је наведено да се „у складу са инструкцијама председника Републике, врховног команданта Војске Србије и председавајућег Савета за националну безбедност Александра Вучића, обуставља извоз наоружања и војне опреме произведене у Републици Србији“.
Затим је следећег дана Вучић изјавио да је изложен „великим притисцима споља и изнутра“ после најаве обуставе извоза муниције из Србије и да је добио информације да ће већ током јула бити демонстрација у фабрикама наменске индустрије.
„Кренули су огромни притисци да се пусти још пет, 10, 50 уговорених пошиљки, а пошто сам рекао да не може, онда сам добио да ће у јулу бити демонстрација у фабрикама наменске индустрије да ми покажу да мора да се извози, јер они морају да приме плате јер од тога живе“, казао је председник.
Он је најавио да ће о извозу муниције у наредном периоду одлучивати само Савет за националну безбедност.
Лунић: Одлука је лоша и погодиће хиљаде запослених у наменској индустрији
Никола Лунић, консултант из области геополитике и безбедности, за Данас каже да забрана извоза наоружања и војне опреме представља лошу вест за Србију.
„Дискутабилан је једино етички аспект, али и он се може сагледавати из више праваца, будући да се и сама етика различито тумачи. Ако је посматрамо кроз деонтолошки приступ, могла би се сматрати оправданом, јер тежи међународној правди у глобалним односима. Међутим, из угла утилитаристичке етике, таква одлука није добра јер не иде у корист Србије и није у складу са националним интересима“, истиче Лунић.
Он наводи да ће ова одлука имати велике последице по људе који раде у одбрамбеној индустрији, а којих није мало.
„Око 20.000 људи ради у Групацији Одбрамбена индустрија Србије, а уз извознике, лиценциране произвођаче и кооперанте, тај број расте на око 60.000. У ширем контексту, у Војно-индустријском комплексу Србије, који укључује и научне институције и факултете, број ангажованих је још већи. Овом одлуком Србија је угрожена не само у привредно-економском, већ и у безбедносно-одбрамбеном и социјалном смислу. Војска Србије из свог буџета не може да плаћа све производе домаће одбрамбене индустрије, већ само оне који су неопходни за оперативне способности. Овом одлуком Србија је практично хендикепирана“, објашњава.
Он се осврнуо и на то што је Вучић иницирао ову одлуку.
Наводи да је он командант Војске Србије – а не оружаних снага – и директно је надлежан за оперативне способности наше војске.
„Има право да предложи влади мере, а коначна одлука припада Влади Србије, која је надлежна за такве ствари. Он је изјавио да ће се наши стокови попунити, што је у реду, али домаћа производња превазилази потребе војске. Попуном складишта остаћемо заглављени између забране извоза и немогућности да војска прими даље количине муниције“, наглашава Лунић.
Пошто је ова одлука донета након што се огласила руска спољна обавештајна служба, која је у извештају навела да Србија и даље извози оружје Украјини, Лунић каже да то говори о неспособности наше политике да дефинише националне интересе и да делује у складу с њима.
„Способности одбрамбене индустрије Србије представљају велики геополитички ресурс, који би требало да буде капитализован – не само у привредном контексту, већ и на глобалном геополитичком плану. Нажалост, ми то нити знамо, нити успевамо. У тренутку када свету највише недостаје наоружање и војна опрема, ми лутамо у спољнополитичком лавиринту, трагајући за међународном правдом коју нико никада није пронашао. Плашим се да ћемо се у том трагању изгубити“, наводи Лунић.
Он упозорава да живимо у опасном времену и да, уместо да пронађемо праве савезнике, па чак и путем способности одбрамбене индустрије, ми тај ресурс користимо на сумњиве начине – кроз нетранспарентне и сумњиве послове.
„Када држава набавља наоружање и војну опрему из иностранства, њихове цене нису тајна ни за те фирме, ни за обавештајне службе, па ни за политички врх тих земаља – већ само за нашу домаћу јавност. Зашто би, рецимо, цена споменика Стефану Немањи била тајна? Не би требало да буде. Исто важи и за борбене системе. По међународним обавезама, морамо да пријављујемо те системе и дозвољавамо инспекције ОЕБС-а. Дакле, транспарентност је обавезна – и према свету и према сопственим грађанима“, каже Никола Лунић.
Бошковић: Вучић шибицари
Члан Председништва Србија центра и бивши начелник Управе за односе с јавношћу Министарства одбране Петар Бошковић за Данас каже да процедура за извоз наоружања, уколико гледамо нормативно-правну регулативу, нема никакве везе с председником државе.
Он наводи да је процедура веома компликована и има много сегмената. У њу су укључене институције попут Министарства одбране, Министарства привреде, Министарства спољних послова и других. Оне учествују у издавању дозвола за извоз наоружања и војне опреме.
„Међутим, имајући у виду да је ‘врховни командант’ преузео сву јурисдикцију на себе, он себи дозвољава да јавно изјављује – на конференцији за медије – да ће он давати плате, да ће он све решавати, јер га, наводно, моле људи из фабрика наменске индустрије. Према томе, човек који је преузео сву одговорност и надлежности у своје руке, треба да сноси и одговорност за оно што ради“, каже Бошковић.
Он одлуке председника Србије назива „шибицарењем“.
„С једне стране каже да смо ми једни од ретких који извозе, а онда погледајте шта ради – исто оно што ради и са домаћим ценама – шибицари. Прво изјави да смо извозили наоружање, односно муницију Израелу, а онда каже: ‘Па не, нисмо. То је било до 7. јуна, а од 7. јуна нисмо’, и тако даље. Просто недопустиво за спољнополитичко понашање, као што је недопустиво да с једне стране извозите оружје Украјини, а с друге стране Русији не уводите санкције“, наводи Петар Бошковић.
фото (БЕТАПХОТО/ВЛАДА СРБИЈЕ/Пеђа Вучковић)
Угљеша Бокић Данас
