Шта је узрок високих цена у Србији, зашто су оне међу највишима у окружењу, и зашто су српски производи, често јефтинији на рафовима маркета у региону него у земљи порекла? Професор Економског факултета Љубодраг Савић каже за Инсајдер да су неке земље које се налазе у нашој регији, пре свега Хрватска и Словенија, чланице Европске уније (ЕУ) које подлежу законима који су много строжи и осетљиви, и да је то један од одговора на ова питања.
„Србија је највећа земља на Балкану и очигледно атрактивно тржиште. Од 2000. године, када су дошле стране компаније, већина је мислила да ће Србија бити Елдорадо, али нису они дошли због нас, него су дошли због себе. И сада, уместо да имамо једну конкурентску борбу и оно што има Европска унија – надметање у квалитету и нижим ценама, имамо обрнуту ситуацију – слабији квалитет и више цене“, истиче он.
Професор Савић сматра да је то последица неколико ствари.
„Прво, ту држава очигледно не ради свој посао. Питање је да ли, мада је то лако рећи, држава то и може. Она је довела велике маркете, и у том смислу има неку обавезу. Не ради то само српска држава, то раде и већина сличних држава као што је Србија. С друге стране, ти трговци, уместо да конкуришу једни другима, очигледно не морају чак ни да се договарају, али имају, да тако кажемо, неку врсту прећутног договора, тако да се не такмиче у ниским ценама, већ сваки води своју политику и нико никог заправо не дира и не угрожава“, каже он.
Савић истиче да, као и у многим другим стварима, имамо прилично добар европски закон, који би требало све то да регулише, међутим…
„И када неко проблем пријави, оно прво полувреме и није тако лоше, када неко изађе па то констатује. Али оно друго полувреме нас увек убија. Увек ту губимо трку, зато што је тешко спроводити, или ретко ко од надлежних државних органа спроводи до краја одлуке које се доносе“, каже он.
Као битну ставку наводи и то што постоје удружења потрошача, али истиче да ни она не могу пуно тога да ураде.
„То ме подсећа на стихове Матије Бећковића у којима су ‘Пасчад пуштена, а камење свезано’. Наравно, то говорим у фигуративном смислу, да ме неко не разуме погрешно. И то је буквално тако. Они имају неке законске обавезе, али, суштински, не могу ништа озбиљно урадити“, каже Савић, али додаје да, ипак, и ми, као потрошачи, у свему томе имамо своје место.
„Ми нисмо спремни, или добар део нас није спреман да врши притисак, а то значи да се, када процени да је цена висока, уздржи од куповине, или иде на неко друго место. То раде, нажалост, сиромашни људи, притиснути силом прилика, али то је мањи број и то не делује“, наводи Савић.
Сматра да ни бојкот маркета није дао резултате које су неки очекивали.
„Имали смо бојкоте који јесу дали неки ефекат, али нису могли бити успешни зато што су се потрошачи суздржавали од куповине дан, два, или три, док су трајале те акције. Проблем је у томе што нема друге алтернативе. Постоје места где су ниже цене, али то није толико значајно, тако да су се трговци, практично, мудро ућутали и сачекали да све прође, а људи су, у ствари, куповали пре бојкота. Све то је дало неки резултат, али, наравно, не онакав какав се очекивало“, каже Савић.
Подсећа и на истрагу и покренути поступак Антимонополске комисије против четири велика маркета.
„Много је времена прошло, а ми још увек немамо апсолутно никакве извештаје, или их можда нисам видео, који би показали шта је држава предузела против очигледног удруживања, које не мора да буде формално, већ прећутно, или како га већ неко договори и спроведе. И то је нешто што је можда најгора ствар која се у Србији дешава, али не дешава се, нажалост, само по овом питању. Наша држава је прилично редовна у оном првом полувремену, али када треба финализовати, довести ствар до краја, она ту мало заостаје, или изостаје њена акција“, истиче.
Савић каже да треба имати у виду и значај тих великих система за економију земље.
„То су велики играчи на српском тржишту који су значајни за српску економију. Ми као потрошачи имамо само један интерес – да цене буду ниже, а квалитет што виши, али држава ту понекад ипак мало води рачуна о неким другим стварима. И то је, понекад, оправдано. Међутим, не треба искључити да постоји нека спрега, не бих рекао између државе, али између неких људи који представљају државу и који, уместо да раде свој посао, окрену мало главу на другу страну и то тако прође“, додаје он.
Професор Савић истиче да је, практично, резултант свих тих фактора да заиста плаћамо и купујемо робу по ценама које су понекад, не мало, него значајно више него у другим земљама.
„Гледао сам у Француској наше производе који су тамо значајно јефтинији. Треба бити поштен па рећи да је то, ипак, много веће тржиште, на коме је простор за тржишне играче много већи, где они могу да дају озбиљније акције које дуже трају, и да на различите начине привлаче потрошаче, углавном оне који су угрожени. Наравно, оне који имају новца не треба много привлачити, они о ценама свакако не воде много рачуна“, каже он.
Додаје како је Србија, ипак, једно мало и скромно тржиште за европске произвођаче, те да они, наравно, ту ситуацију користе.
„Резултат свих фактора које сам навео, заправо, доводи до тога да ми, као релативно сиромашни грађани и једна релативно сиромашна европска земља, неретко плаћамо цене производа значајно више него што су у Европи, а у ствари то не би тако требало да буде“, наводи Савић, али додаје да се, са становишта економије, све то може и мало другачије посматрати.
„То је сегментација тржишта. Трговац прелива добит и гледа где може да заради више, а где мање. У развијеним земљама свесно нуде бољи квалитет и ниже цене, али тамо постоји већа куповна моћ, па онда имају огромну зараду у смислу продаје много већих количина. У сиромашним земљама, у којима су животни стандард и куповна моћ значајно нижи, велика компанија гледа да неке своје проблеме решава повећањем цена“, истиче.
„Пошто се ради о релативно затвореним тржиштима на којима постоји конкуренција, а више је на делу међусобно договарање, не у свим ситуацијама и не у свим компанијама, али у начелу може тако да се каже, онда се веома лако деси да трговци окрену политику потпуно у супротности у односу на развијене земље. Они тада иду свесно на то да ће људи морати да купују јер немају другог избора, а онда могу мало и повећати цене, уз мерење до ког нивоа оне могу да расту, а да им потрошачи не оду. И то је, заправо, српска стварност и стварни одговор на питања са почетка ове приче“, закључује у разговору за Инсајдер професор Економског факултета у Београду Љубодраг Савић.
Цене хране неоправдано расту у Европској унији и посебно на Балкану, упркос таласу бојкота супер-маркета, па је тако бугарско министарство пољопривреде одлучило да оснује ланац продавница на мало „Трговине за народ“, које ће имати максималну маржу од 10 одсто и продавати махом бугарске производе.
Општи закључак удружења потрошача и произвођача у ЕУ је да цене хране расту, пољопривредници добијају све мање новца за своје производе, а профит све више иде у благајне великих прерађивача и ланаца самопослуга.
