Станка Ристић (75), са „полигона 33“: Стрепи, стрепи, такав ти је мој живот. Да радим више не могу, а радим. Кад олуја прође, Ере кажу „Опет нас Бог спасао“
ВАЉА се небеска грдосија с Дрине, покрила је Тару, напада Кадињачу, закачиће малине у Стапарима и Биосци, стуштиће се на Ђурчиће ко никад, живе душе нема, народ се посакривао у куће, није се с муњама играти на овој ветрометини…
Једна старица, сама, с „моторолом“ у руци на ово зло јуриша! Трчи Станка Ристић (75) кроз поље колико је ноге још носе, виче некоме у радио-станици: Дај азимут! Дедер понови елевацију! Ставља убојиту „шестицу“ у лансер, тренутак касније, све се тресе. Онда се разведри таман колико да Ере помисле: Сачува нас Бог.
– Тако ти је то, на Ужице не сме пасти! – говори Станка, брише кишу и зној с чела. – Понека ракета је остала, види, ту су три ове „Трајалове“ што их зову „оловке“, некад има „шестица“ оних „Крушикових“, или „осмица“ из „Полиестера“. Ма, само да је више џебане, мање би штете било.
С полигона 33, Станка брани Ужице пуну 31 годину.
Ту на Пониквама, са сестром Олгом живи сама. Старице су окружене брдима и ливадама с којих би ваљало покупити сено. Али, таман кад ваља да се ради, закрчи „моторола“, овце уђу у двориште да направе штету, шаруља се пусти с конопца, покошено покисне…
– Чим закрчи сабајле, прозивка стрелаца почиње. Ако се не јавиш, добијеш минус. Кад је наређење „тријестројка на станицу“, значи на мене се окомило, тад јуришам и ништа прече на свету не може бити. Стрепи, стрепи, такав ти је мој живот – говори Станка. – Мени је сад проблем што сам стара. Да радим више не могу, а радим. Двадесет година има откако ме прегази запрега, кичма ми страдала. Било ратно стање, па то протурих без лекова на суво. Е сад ме стисло, ноге не слушају.
Станка „пуца“ као када на небо треба пуцати.
– Телевизија нам је овде једина разонода. Гледаш ли ти ријалити? „Парове“? Кажи ти мени, откуд онима да сваке недеље једу јање, како то може да буде? Пита ли се ко како је кад град побије малине и како је нама? Него, и тај Хепи нестаде, морам ону кутију да набавим – прича старица, жали се што пензију дочекати неће, стаж да уплаћује није имала, како ће за здравствено и шта ће на крају да буде. – За ових шест или седам месеци, набраћу 24.000, толико стрелци вреде. И то је нешто кад нема млађих да раде.
Сеоским путем на трактору пролази младић ко брдо, вози сено. Каже, почећемо и ми ко Руси. Они, тврди, град гађају из авиона. Тако су направили да буде сунце кад је била она величанствена парада. Станка баш и не верује.
– Кад је јара у Ужицу, овде ветар ребра пробија, то се променити неће – каже Станка и објашњава како се Ужице од града чува: – Уђеш у станицу, видиш да нема змија, некад се од њих црни овај астал унутра, воле ту да се завуку. Њих почистиш, узмеш ракете, па на лансер. Папучом штелујеш азимут. Ручицом подесиш елевацију, то све како нареде из центра с Шеховог брда. Кад испуцаш, даш им опис, јел био ветар олујни ил обичан, како су облаци изгледали, колико је воде пало…
Таман је старица извештај саставила, па села пред кућом да душом одахне. Да јој је отечене ноге некако да одмори, да с миром попије кафу. Мисли, требало би да оде до ужичке општине, да моли за било какву пензију, ма десет хиљада би доста било да преживи.
Опет она „моторола“ закрча, намуњило се над Ужицем: „Тријестројка на станицу!“ Ето Станке поред лансера пре облака и муња, прескочи преко оног брда хитро, као да старост не постоји и да за њу нико никад чуо није.
– Ма шта ми рече! Из авиона ћемо их гађати – врти старица главом, нишани у небо, добро је, и данас ће Бог спасти Ужичане.
ДОК СЕ ОПАМЕТЕ
ПОСЛЕДЊИ, ситан град кад је пао, у зони Радарског центра Ужице дејствовано је из 29 станица, са 69 ракета, највише над Бајином Баштом, Ариљем, Косјерићем и Ужицем. Овај радарски центар има укупно 134 станице, али ове године нису све попуњене стрелцима. Млади неће за лансере, па половину спасилаца чине стари и жене.
– Тако је увек са младима, мора да прође неко време док се опамете – каже бака Станка.
