Према неким актуелним проценама, најбогатијих 10 одсто је одговорно за 49 одсто светских емисија у периоду 1990-2015, а најсиромашнијих 50 одсто човечанства је одговорно за свега седам одсто, пише Др Мирко Николић са Универзитета Линкепинг у Шведској.
Већина људи на овој планети не доприноси уништењу планете кроз претерано конзумирање и прљаве инвестиције, већ мала мањина несразмерно одлучује о остатку друштва и планети. Ово стање ствари је неодрживо, а као кључно намеће се питање правде, конкретно климатске правде, преноси Клима 101.
Није довољно само тражити паре за одштету и климатску акцију, како је то 2021. у Глазгову учинио председник Србије (али зашто, ако смо заправо економска велесила у успону). Поента је урадити домаћи задатак и сагледати: где смо ми у томе свему? Одговор није једноставан, наводи Николић.
Полупериферија
Ми смо на полупериферији, у систему светске економије, али и у ширем друштвеном смислу: непрестано јуримо развој илити економски раст, са често израженим еколошким последицама. Оно што је такође важно да смо негде између центра и периферије, тј. да уживамо одређени „стандард“ и производе који настају у земљама које су још више периферне.
Шта ово значи климатски гледано? Србија има скоро дупло већи број приватних аутомобила од светског просека по глави становника. Користимо више материјала од светског „праведног удела.“ Према различитим студијама, Србија емитује више ЦО2 по глави становника од светског просека. Постоје велике рупе у нашим статистичким подацима о емисијама (често се класификују као лоши или веома лоши), тако да се делом ради о проценама, али их треба узети за озбиљно. Потребне су нам дубоке, транспарентне и независне анализе много више резолуције.
За сада можемо да установимо да нисмо међу деловима света које су изазвале и изазивају највеће историјске емисије – кумулативно а ни просечно по глави становника – али мањи или већи број нас у мањој или већој мери јесте изнад „поштеног удела“ по емисијима и потрошњи. Значи да је колективни задатак, као и у многим другим деловима света, да изађемо из фосилне зависности и несавесне експлоатације природе и других рањивијих заједница и народа. Ми јесмо и задужени и дугују нам, наводи Николић.
ЕПС чини Србију тренутно четвртом земљом по потрошњи угља за струју у Европи
Тренутна српска политичка елита не показује озбиљне планове и намере да се бави овим проблемом, док све већи део становништва осећа директне утицаје климатских промена, као и локалних пројеката екстракције ресурса.
Ако ми грађани и грађанке са полупериферије не проширимо анализу и ангажман и у ову димензију, упадамо у ковитлац климатске кризе, још више подвојени у јурњави привилегованих за новим технологијама и притиском мање привилегованих да њихова окружења буду жртвована. Ово сигурно води даљој неједнакости, повећању и заоштравању свих облика друштвеног конфликта.
Највећи емитери
Први део посла је онда мапирање ко су топ 1 одсто и 10 одсто индивидуалних потрошача у Србији и како успевају да емитују просечно преко 79 тона, односно 30 тона гасова стаклене баште по особи. Али ова анализа је само део медаље, јер та водећа класа је такође она која управља индустријом. Новије анализе указују да су инвестиције богатих много већи извор емисија него сама њихова потрошња. Језгро климатске правде је на самом месту производње.
Знамо која предузећа су главни емитери гасова стаклене баште и осталих загађујућих материја код нас. На самом врху на државном нивоу јесте ЕПС, који је тренутно и један од највећих појединачних емитера гасова стаклене баште у Европи, са просеком од 21 мегатона гасова стаклене баште у периоду 2016-2021. Емисије сумпор-диоксида су шест пута више од обећаних Енергетској заједници. Свеукупно, ЕПС чини Србију тренутно четвртом земљом по потрошњи угља за струју у Европи, после Немачке, Пољске и Чешке.
Гаспром, веома присутан у нашој земљи, дели друго, односно треће место у свету по емисијама у периоду 1965-2017. на светском нивоу, тренутно са око 210 мегатона гасова стаклене баште. НИС група декларише 1,69 мегатона гасова стаклене баште за 2021. (без Сцопе 3 емисија).
Шта су Сцопе 3 емисије?
Сцопе 1 и Сцопе 2 су емисије гасова зелене баште директно везане за компанију. Сцопе 1 емисије се оне које изазивају постројења, возила и зграде које поседује предузеће. Сцопе 2 се односе на енергију коју компанија купује и користи. Сцопе 3, „свети грал емисија,” се односи на све индиректне емисије, узводно и низводно у ланцу снабдевања, који су везани за материјале и услуге које компанија купује, као и за то како се њени производи даље користе (нпр. даља прерада материјала, потрошња, одлагање). У својим „нет-зеро” циљевима, компаније се све више обавезују да јавно декларишу све ове врсте емисија и утичу на све остале карике у ланцу да би смањиле Сцопе 3 емисије.
Индустрија цемента, уско везана за фосилна горива и систем развоја заснован на њиховој потрошњи, данас директно емитује 4,27 гигатона. Емисије цемента и даље расту, добици новијим технологијама прераде бивају поједени повећањем производње. Код нас раде три цементаре, све три део великих међународних конгломерата, све три везане за високе емисије гасова стаклене баште и других честица.
Нажалост немамо потпуне податке о емисијама за операције Зиђин Копер Србија и Зиђин мајнинга (10. по величини рударски концерн на свету), нити за ХБИС-ову железару у Смедереву (седми произвођач на свету на нивоу концерна). Само производња гвожђа и челика изазивају пет до седам одсто светских емисија гасова стаклене баште, и један су од сектора најтежих за декарбонизацију. Посебну пажњу треба обратити на отиске ланаца снабдевања и продаје ових гиганата који се протежу око целе планете. Илустрацију пружа једна друга компанија која жели да успостави своје деловање код нас.
Рио Тинто је по процени 34. компанија на листи са укупним доприносом од 0,41 одсто емисија од почетка индустријализације до 2010, а у периоду од 1988-2015, 0,75 одсто глобалних емисија гасова стаклене баште. Свој капитал је изградила на угљу, урану, енергетски интензивним материјалама као што су гвожђе, боксит, бакар. Као и многи у том сектору, сада покушавају да покажу одговорност фокусом на минералима за батерије, нпр. из долине Јадра. Данас Рио Тинто емитује 31,1 милион тона гасова стаклене баште, и индиректно се везује за вртоглавих 553,5 Мт Сцопе 3 емисија. Менаџмент одуговлачи са усвајањем циљева за смањење Сцопе 3, што је предмет интерне критике и притиска њихових акционара.
Руководиоци и инвеститори ових предузећа имају највећу одговорност за оно што се догађа код нас и много шире. Затим треба боље разумети и отисак домаћих малих и средњих предузећа које су такође све више део светских токова робе. Индустријска пољопривреда и шумарство такође немају јавно приступачне статистике емисија.
Огромна већина „наших“ емисија се одвија без консултације и сагласности. Сви ови процеси повезују и, чешће, раздвајају нас на локалу са многим другим заједницама и радничким колективима широм света, као и екосистемима. Ко је одговаран за већ изазване негативне последице и ризике, шта треба да поправе и надокнаде? Шта је друштвено неопходно и како распоређено, како и шта је дугорочно одрживо у оквиру регионалних и планетарних граница? Шта је солидарно са заједницама узводно и низводно од нас?
Од Колубаре до Перуа
Поплаве у Србији 2014. су изазвале штету од 1,7 милијарди евра. Штета у долини Јадра је била велика, делом изазвана и изливањем тада напуштеног рударског јаловишта у реку Корениту, притоку Јадра и Дрине. Тадашњи власник рудника Фармаком МБ је убрзо банкротирао, а држава је започела санацију бране тек након две и по године. Поправку је финансирала Европска унија. Копови Колубаре су провели скоро годину дана под водом услед поплава 2014. Научници су мајске поплаве повезали са климатском променама.
На другој хемисфери, земљорадник и туристички водич из Перуа је покренуо тужбу против немачке енергетске компаније РWЕ, која се сматра одговорном за 0,47 одсто глобалних емисија. Саул Лусијано Љуја потражује 17.000 евра од РWЕ да би спречио штету од могуће поплаве коју би изазвао глечер који се топи узводно од његовог имања. Климатска одговорност сеже далеко. Компанија је не преузима, али грађани то раде. Већ годинама траје борба удружених климатских покрета против експанзије угљокопа РWЕ, која се ових дана одвија око уништења села Луцерат на западу Немачке. Активисти тврде да је то „црвена линија“ после које држава неће бити у стању да одржи емисије у складу са циљем да се загревање заустави испод 1,5 степени Целзијуса.
Уз исцртавање „црвених линија“ које не треба да пређемо, време је да заједно пишемо праведне сценарије за спуштање емисија, и да будемо актери у њима. Да бисмо то могли, ургентно је боље разумевање друштвено-еколошких отисака и њихове дистрибуције, уз последица и ризика, на локалу где смо, узводно и низводно. Када руководиоци држава и великих предузећа немају одрживе планове и/или искрене намере, на грађанима и грађанкама – индустријским и пољопривредним радници/ама, радници/ама у области бриге, науке и знања, културе, старима и младима – на нама је да солидарно радимо на друштвеном-еколошком договору који ће донети мир и добар живот нашој планети.
