Деведесетогодишња старица Мулка Халилагић, једини становник два готово спојена села Драговићи и Радаје, на тромеђи три државе, у општини Прибој годинама одолева зверима и природи. Она живи у трошној кућици, без елементарних услова за живот, струје и воде.
Помажу јој родбина, пријатељи и људи добре воље који је повремено обилазе и пруже колико могу.
Мулка, иако у дубокој старости, сама обрађује врт како би имала поврћа, макар преко лета. Сама доноси воду са природног извора удаљеног пар стотина метара од куће, користи пољски тоалет, спрема, цепа и доноси дрва.
Такође, сама се лечи, а данима нема са киме да проговори коју реч и попије кафу. Како каже за Тањуг – живи као вук самотњак!
– Судбина је тако хтела, нисам се удавала и без породице сам. Имам родбину у Прибоју, највише ми помаже рођак Џемајил Халилагић, донесе ми лекове, храну, друге потрепштине и често ме обилази – прича ова старица.
За време рата у Босни, како каже, из села су отишли и муслимани и Срби, али она није. Знала је, наводи, да се данима крије по шуми и да ту коначи јер је њено село Драговићи на самој граници Србије и БиХ, где је, истиче, било пуно зла, убистава, паљења кућа.
– Живот су ми тада спасили комшије Срби, да није било њих, ко зна шта би било са мном – разборито прича старица Мулка и напомиње да је почела градња нове куће за њу, недалеко од њене трошне кућице, али је за сада само озидана и укровљена и на пролеће би требало да се потпуно опреми. Реч је о изградњи куће по програму Владе Србије за порушене и оштећене куће Бошњака из општине Прибој.
Преко лета, овде у Драговићима и Радајама, где је некада живело неколико стотина становника и где је природа нетакнута, је живље, долазе комшије, обрађују њиве и уживају у овој лепоти. Тада је и њој лакше, има са ким да поприча и попије кафу, али је тешко од почетка октобра до маја, када је буквално сама. Око њене старе кућице завијају вукови, долазе лисице на врата, али она их замандали. Вели да, ако доживи да усели у нову кућу, биће јој пуно лакше и удобније.
Осећа да ускоро долази права зима, јер то најављују болови у њеним леђима, али и природа и животиње са којима целог живота другује. Иако у тешкој оскудици, доцекала је дубоку старост уз биљне чајеве и чорбице од поврћа. То је, како каже, њен рецепт за здрав и дуг живот.
„Краће бих живела да сам имала ТВ“
Не жали се на немаштину, али и на чињеницу да уопште не зна ни шта се догађа и њеној држави Србији и свету, јер је без телевизора, мада због тога уопште не жали. Како каже, да је имала телевизор и струју, животни век би јој био много краћи.
– Више бих се секирала, а мање радила и најтеже физичке послове да би се одржала у животу – закључује ова старица.
Иначе, до села Драговићи стиже се од центра општине Прибој путем дугим 41 километар, који је безмало половином своје деонице – макадам.
