Почетна » Стефан девет година живи „на струју и батерије“: Борим се колико могу док чекам ново срце

Стефан девет година живи „на струју и батерије“: Борим се колико могу док чекам ново срце

од Други Пишу
0 коментар

Једног јутра, пре 11 година, спремао сам се да кренем на испит, али онда сам стао, осетио се лоше, почео да кашљем, а из мојих уста излазила је крв. Прва помисао била је да имам туберкулозу, али након снимања установљено је да ми је срце огромно, прича за Нова.рс Стефан Ђорђевић (32) из села Бошњаци код Лесковца, који са срчаном пумпом живи од своје 24. године.

Стефан је био најмлађи пацијент којем је уграђена срчана пумпа у Универзитетском клиничком центру Србије (УКЦС), а сада је млади човек који најдуже у нашој земљи живи са вештачким срцем док чека трансплантацију здравог органа.

„Нажалост навикао сам да живим са пумпом. Са 21. годином добио сам дијагнозу кардиомиопатије, а срце ми је тада радило са само 21 одсто капацитета. Узрок је највероватније био коксаки вирус. Након три године стање ми се погоршало и тада су ми уградили два пејсмејкера. Међутим, након само два месеца од интервенције, опет сам био лоше, вода ми се стварала у плућима и лекари су одлучили да ми уграде механичку потпору за срце, коју имам већ девет година. До сада сам три пута био позиван као потенцијални прималац срца, али нисам био компатибилан. Није лако, али борим се. Био сам најмлађи пацијент којем је уграђена срчана пумпа, а сада сам особа која у Србији најдуже чека трансплантацију срца. Људи ме стално питају ‚кад ће више та трансплантација?‘, али већина не зна шта све треба да се деси да би до тога и дошло“, почиње Стефан своју борбену причу.

Пумпа одузима чари живота, које су здравим људима уобичајене.

„Не могу да живим без струје, на коју се пуне батерије пумпе. Морам да будем стално на опрезу и не дозволим да се батерије испразне. У нашем селу два до три пута месечно нестане струја на неколико сати, па морам колима да возим до првог места где има струје да напуним пумпу. Ако је грмљавина, морамо да гасимо све апарате у кући, јер је то по мене опасно. Када негде идем у току дана, морам да се припремим, да устанем у пет ујутру да напуним пумпу на струју, како би батерија издржала део дана. Имам два пара батерија које мењам и никада не смеју бити празне“, објашњава Стефан, који је у протеклих девет година завршио факултет, оженио се, а пре седам година добио је сина Данила.

Разговори са сином су најтежи.

„Данило је сада већ велики, кренуо је у први разред и има много питања. Сваког дана ме пита када ћу да скинем торбу, у којој стоји пумпа од које не смем да се одвојим. Лети ме пита када ћемо на море, које још није видео, јер ја не смем да улазим у воду. Једна од највећих жеља ми је да одемо заједно на море и да се купамо и пливамо. Нажалост, срчана пумпа не сме никако да дође у додир са водом, а за туширање имам посебну торбицу која је непромочива. Са њом међутим не смем у море, да не прођем као један пацијент који је то урадио и морао је хитно да мења пумпу, што га је коштало 25.000 евра“, каже Стефан, који поред свих проблема са срцем успева да води нормалан живот.

На листи за трансплантацију био је први још 2015. године.

„Био сам најхитнији случај, али се десила тромбоза пумпе, јер сам третиран хепарином и услед интервенције развила ми се алергија на тај лек, без којег је у нашој земљи трансплантација неизводљива. Наши доктори немају замену за хепарин и немамо искуства са другим лековима. Из тог разлога ми је конзилијум дао зелено светло, односно мишљење по којем могу да одем на трансплантацију срца у иностранство“, прича Стефан.

Писао је председнику државе Александру Вучићу и молио за помоћ, а од Министарства здравља нема одговора већ годину дана.

„Пре годину дана послао сам упит председнику Вучићу, а он га је проследио министру здравља Златибору Лончару. Од тада чекам да министарство пронађе клинику у иностранству, са којом ће склопити уговор како би ме уписали на њихову листу чекања за ново срце. Министар ми је рекао тада да су у поступку што се тиче мог случаја, а од тада је прошло годину дана и још нису пронашли клинику“, објашњава Стефан, који храбро наставља да чека.

Одржавање пумпе финансира сам.

„Кошта ме месечно око 200 евра. Морам да имам стерилне компресе, спреј за одржавање и разне неке додатке, а то је све самофинансирајуће, да тако кажем“, уз осмех истиче овај неустрашиви, млади човек.

Стефанову борбу од самог почетка прати, и помаже му, докторка Емилија Несторовић, начелница одељења за трансплантацију срца и механичку потпору срцу у Клиници за кардиохирургију УКЦ Србије.

„Стефан је мој пацијент свих ових година. Он има срчану пумпу и живи на струју, на батерије. Његово срце је у потпуности зависно од батерија, од те торбице коју стално мора да носи и да буде увек близу електричног извора напајања. Стефан је један од најмлађих пацијената, који је код нас дошао у јако лошем стању. Током операције нисмо могли седам дана да затворимо његов грудни кош, срце му је било отворено, да би тело прихватило срчану пумпу. Ипак, изборили смо се и успели да је уградимо“, прича асс. др Несторовић.

Због низа компликација које су задесиле Стефаново срце, он данас није кандидат за трансплантацију у Србији.

„Развио је одређена антитела и сада не постоји могућност да се трансплантира у нашој земљи. Зато смо га, испред нашег центра који се бави трансплантацијом срца у Србији, упутили на трансплантацију у иностранство, али корона је сузбила његов пут. Надам се ипак да ћемо заједно са Министарством здравља омогућити Стефану да после девет година добије ново срце, и настави нормално са својим животом“, наглашава асс. др Несторовић.

Програм трансплантације органа, базиран на хуманости и доброј вољи сваког појединца, је комплексан, мултидисциплинарни, тимски, а њиме се мери стопа развијености једног друштва, истиче она.

„И поред тога што проблем донирања органа јесте глобалан, девет година од обнављања програма трансплантације срца у Србији, развој овог програма указује да ипак нисмо довољно сазрели као друштво. До периода пандемије коронавирусом програм је ишао узлазном путањом, 10 трансплантација срца је рађено годишње у нашем центру, након чега долази до застоја. Последња трансплантација срца урађена је октобра 2021. С обзиром да су потребе наше земље за трансплантацијом срца око 70 годишње, велики део пацијената код којих постоји медицинска индикација је збринуто уградњом механичке циркулаторне потпоре и на тај начин им је омогућено да чекају трансплантацију. До сада је у нашем Центру уграђено 280 различитих механичких уређаја који потпомажу рад срца и 47 трансплантација срца. Све ове бројке указују да само тимским радом медицинских радника и наших грађана можемо остварити успех на овом пољу“, објашњава докторка Несторовић.

Подсетимо, након видљивих помака у последњих десетак година, епидемија ковида је готово зауставила програм трансплантације у нашој земљи, а судбина овог програма је сада и у рукама посланика Скупштине Србије. Наиме, Уставни суд донео је прошле године пресуду да закони о пресађивању органа нису у складу са Уставом Републике Србије. Уставни суд је чланове 23. и 28. Закона о трансплантацији, који је донет 2018. године, прогласио делимично неуставним и за поједине ставове Закона тражене су измене.

Поред напора лекара, грађани Србије већином не пристају да донирају органе преминулог члана породице и тиме продуже живот пацијенту којем је орган неопходан. Колико је ситуација алармантна говори и податак да је у Србији за последњих годину дана урађена само једна кадаверична и 13 живосродних трансплантација бубрега. Ова поражавајућа статистика ставила је Србију на дно европске лествице.

Овогодишњи Европски дан донора, 8. октобар, Србија дочекује са драматичним падом броја трансплантација органа, које могу да спасу људске животе. На нови бубрег чека више од 800 пацијената, јетри се нада преко 60 људи, срце чека око 50 особа, а плућа више од 70 пацијената. Ту су и они који чекају рожњачу и костну срж. У нашој земљи око 2.000 људи чека трансплантацију, а уколико се нешто не промени, многи од њих, на жалост неће дочекати орган који им може спасити живот.

Дан донора посвећен је сећању и немерљивој захвалности донорима и њиховим породицама, које су у најтежем тренутку, када су се животи њихових најмилијих угасили, смогли снаге и дали сагласност за трансплантацију. Управо на тај дан, Удружење трансплантираних пацијената „Заједно за нови живот“ покреће националну кампању „Још си ми траг“, јер је време да се ствари промене на боље.

Ана Марковић   Нова

Можда ти се свиди

Оставите коментар

nine − 5 =