Десет дана након извештаја БИРН-а и Амнестија о злоупотребама шпијунских софтвера против активиста и новинара, један студент постао је следећа мета. Приведен у Сава центру и нестао из јавности на шест сати, у полицијској станици био је изложен притиску, док су оперативци, према налазима Амнестија, насилно откључали његов телефон, извукли податке и покушали да инсталирају поједине софтвере.
Док су се 25. децембра у препуном Сава центру вијориле заставе СНС-а, а громогласни аплаузи окупљених студената пратили говор председника Србије Александра Вучића, један студент био је непожељан. Његов траг нестаје из Сава центра на шест сати, заједно са сигналом његовог телефона, пише БИРН.
Ведран (како су у тексту назвали 23-годишњег активисту и студента Универзитета Унион, чији је прави идентитет познат БИРН-у) ушао је у салу Сава центра из чисте радозналости, заједно са другарицом, такође студенткињом и активисткињом. На улазу је предао вувузелу, сео у оближњи ред и започео разговор с учесницима скупа.
„Поред мене је био пар из Алексинца који ми је потврдио да су били плаћени да дођу тамо“, каже Ведран за БИРН.
Након петнаест минута устао је да узме пиће за себе и другарицу. Није стигао да се врати – окружила га је група мушкараца у цивилу.
Ведран је одвезен у полицијску станицу Савски венац, где је провео наредних шест сати затворен у просторији са четири инспектора. По уласку у станицу одузет му је телефон.
Телефон је однет у једну од суседних просторија, где су подаци о Ведрановом приватном животу – с ким се виђао, где је боравио, које су му амбиције – били „усисани“ путем УСБ кабла прикљученог на његов уређај. Све је то рађено без икаквог правног основа
„Видели су комплетан мој живот у претходних пет година. Неминовно су наишли на нешто веома приватно, нешто што никада не бих желео да ико види – а камоли БИА“, каже Ведран за БИРН.
Пошто су, користећи израелску Целлебрите опрему за дигиталну форензику, „пробили“ шифру на Ведрановом телефону и преузели све податке, оперативци су покушали да избришу трагове. То је показала анализа телефона коју су у јануару 2025. спровели стручњаци сајбер-лабораторије међународне организације за људска права Амнестy Интернатионал.
Додатно, стручњаци Амнестy Интернатионала приметили су да је служба неколико пута и на различите начине покушала да инсталира непознату Андроид апликацију на његов Самсунг. Ова метода насилног откључавања телефона помоћу Целлебрите опреме, након чега следи убацивање софтвера за праћење НовиСпy, забележена је и у ранијим случајевима, када је доказано да БИА шпијунира активисте, о чему је БИРН извештавао.
БИА, Целлебрите и НовиСпy: Како су телефони хаковани
Претходно истраживање БИРН-а и форензичка анализа Амнестy Интернатионала открили су да српска Безбедносно-информативна агенција (БИА) користи израелску технологију Целлебрите за хаковање телефона активиста. Након откључавања уређаја, на телефоне се инсталира домаћи шпијунски софтвер НовиСпy. Међу метама БИА били су активисти попут Ивана Бјелића, Николе Ристића, еколошког активисте Ивана Милосављевића Букија, као и чланови Удружења Крокодил, чији су телефони тајно хаковани током информативних разговора.
У међувремену, израелска компанија Целлебрите, која производи опрему за клонирање садржаја мобилних телефона, укинула је лиценце појединим клијентима у Србији након што је интерна истрага установила да је њихов софтвер био злоупотребљен. Међутим, нису саопштили којим тачно клијентима су онемогућили даљу употребу софтвера. Раније истраживање БИРН-а и Амнестy Интернатионала показало је да је израелски Целлебрите осим већ поменуте БИА, користио и МУП Србије.
У Сава центру му је нестао траг
Ведран је новинарима БИРН-а испричао своје непријатно искуство са тајном службом, које је почело када га је унутар Сава центра окружила група непознатих мушкараца.
„Питали су ме ко сам, шта сам, ко ме је послао. Тражили су да им покажем телефон, што им нисам дозволио. Одвели су ме у приземље Сава центра и сместили у неку просторију. Наставили су да ме притискају да им предам телефон, али сам одбио. Тражио сам да ми покажу легитимације и питао зашто сам ту и ко су они“, каже Ведран.
Он верује да су га припадници безбедносних структура издвојили јер је деловао млађе у односу на остале учеснике скупа, али не искључује могућност да га је „одала“ вувузела коју је предао обезбеђењу на улазу у Сава центар – иста она коју је донео са протеста раније тог дана.
„Онда су ме извукли из просторије и одвели до кола – један ме је држао за једну руку, други за другу. Када смо стигли до возила, одбио сам да уђем. Нисам знао где ме воде, у чија кола улазим, шта се дешава… Али нисам имао избора – гурнули су ме унутра. У суштини, та вожња је била најгори део свега. Неки људи те убаце у кола и крену да возе у непознатом правцу. Тада сам помислио да се опраштам од живота.“
Убрзо је схватио о чему се ради и могао је, макар делимично, да одахне: „Океј, онда сам видео да идемо у (полицијску) станицу – не идем у кланицу.“
Ведран је одмах по уласку у полицијску станицу Савски венац, у 18.36, искључио свој телефон и предао га полицајцима. Одведен је у канцеларију на првом спрату, где су га наредних шест сати испитивала четворица мушкараца у цивилу, који се никада нису представили. Телефонски уређај је за то време био у другој просторији. Телефон му је враћен око 00.45. Био је искључен.
Форензичка анализа телефона, коју су спровели стручњаци Амнестy Интернатионал, показала је да су оперативци у 20.01 у другој просторији укључили Ведранов телефон. Током наредна два сата, они су са његовог Самсунг уређаја извлачили податке, покушавали да инсталирају непознати софтвер, а затим брисали и прикривали трагове својих активности.
Студент објашњава да је у полицијској станици изгубио појам о времену и да је цело искуство за њега било изузетно потресно.
„Стигао сам тамо, а они су ме напали – да сам ко зна шта, да ме неко плаћа. А ја студент, разумеш, крпим крај с крајем… Бар да има нечега. У просторији су ме испитивали сатима. Прва два сата нисам хтео да разговарам с њима ни на који начин, тражио сам адвоката, али је убрзо постало јасно да ми то неће дозволити.”
Првих неколико сати разговор је текао овако:
‘Јесам ли урадио нешто лоше?’ – ‘Ниси.’
‘Мислим, нешто илегално?’ – ‘Ниси.’
‘Јесам ли приведен?’ – ‘Ниси.’
‘Могу ли да изађем?’ – ‘Не можеш.’“
Током целог испитивања, оперативци у цивилу нису се представили, нити је Ведран знао да ли га испитује БИА, МУП или нека трећа служба.
„Испитивали су ме о организованој групи Свиће, чији сам у том тренутку био члан. Питали су ме шта знам о Николи (Ристићу) и Ивану (Бјелићу), кога познајем од политичара и новинара, с ким сам у контакту, зашто се бавим активизмом… и тако даље“, каже Ведран. Објашњава да се у активизам укључио након несреће с падом надстрешнице у Новом Саду и да га нико не финансира.
После неколико сати, разговор је попримио чудан заокрет – оперативци су почели да прете и застрашују. Ведран каже да су се „ухватили“ за објаву с његовог Инстаграм профила од тог дана, на којој се сликао са једном страном држављанком. Инспектори су тврдили да је реч о шпијунки послатој да дестабилизује државу.
„Хтели су да знају све, апсолутно све, што ја знам о њој. А ја сам је видео свега два пута у животу. Тако да, чак и да сам хтео да им испричам све што знам, практично не знам ништа о њој.“
Уследиле непристојне понуде
„Испрва су тражили да будем двоструки агент – да излазим с том девојком, снимам је и преносим им о чему се дописујемо у порукама. То апсолутно није долазило у обзир. Па нека пуцају, знаш, ја то нећу радити. Касније су покушали да ме купе, да све то радим у замену за материјалну добит. Причали су ми, сасвим озбиљно, без ироније: ‘Ти само треба да излазиш с њом, сви трошкови које направиш – све ће ти бити компензовано. Не мораш ни да нам показујеш рачуне, само реци колико ти треба.’ Нудили су ми и посао после факултета, пошто студирам економију – рекли су да бих могао да добијем место у Министарству финансија“, прича Ведран, који је у том тренутку већ сатима био затворен у просторији са четири инспектора.
За то време, напољу, десетине активиста кренуле су у потрагу за Ведраном, док су његови родитељи пријавили његов нестанак полицији. „МУП је одбио пријаву. У мом родном граду су родитељима рекли да нестанак мора да пријави неко из Београда, у Београду су их упутили на мој родни град, а у родном граду су их опет вратили на Београд. Тако су ту игру поновили пет пута.“
„У једном тренутку сам се мало и расплакао тамо. Већ сам сатима био код њих, а уопште није деловало као да ћу ускоро изаћи. Све време сам знао да моји родитељи, који не живе у Београду – пошто сам из другог места – шизе јер не знају где сам, не јављам се. Знао сам и да се људи кидају од бриге, јер немају појма шта ми се дешава.“
У међувремену, претње од стране инспектора су се интезивирале.
„Претили су ми да ћу бити процесуиран као шпијун, да нападам Устав, да сам надрљао и да нисам ни свестан у какве сам се проблеме увалио. Говорили су ми да странци манипулишу са мном, да уништавам своју земљу. Стварно је било хаос.“
Цео текст прочитајте на БИРН-у.
Foto: Shutterstock, Promo
