Почетна » Студенти против добровољног ропства

Студенти против добровољног ропства

од Жиг Инфо
0 коментар

Руски дисидент Владимир Буковски писао је да ни пушка, ни тенк, ни атомска бомба нису оно што производи власт: „Власт рађа човјекова послушност, чињеница да је спреман послушати. Због тога сватко од нас који одбије покорност сили смањује ту силу точно за двије стотине педесет милијунити део.“ Србија има знатно мање становника од СССР-а, а побуна је кудикамо масовнија, па се зато и сила напредњачког режима неупоредиво више смањује, такорећи топи се из дана у дан

Масовoа студентска побуна затекла је Александра Вучића неспремног. Ангажовао је целокупну пропагандну машинерију како би дезавуисао студентске и средњошколске блокаде, али узалуд, млади не падају на изанђале шибицарске форе пресвучених радикала. У једном од милион обраћања напредњачкој јавности, председник је благоизволео изјавити да су се у блокаде умешале „западне агенције“ преко опозиционих странака, наговарајући студенте да с њим не разговарају, све он то зна захваљујући безбедносним службама које ревносно раде.

То је Вучићев јадни покушај да одговори на студентску паролу: Тебе нико ништа није питао. На страну чињеница да је председник признао како злоупотребљава безбедносни апарат за прислушкивање опозиције, као да смо у Русији или Белорусији, овде је занимљивије нешто друго. Западне агенције? Чудно пише: Устав Србије. Студенти не могу да разговарају с Вучићем из простог разлога што он нема никаква овлашћења да испуни њихове захтеве. Зато се студенти обраћају надлежним институцијама, а не председнику.

Оптичка варка

Једноставна, али убитачно ефикасна студентска стратегија као да је рашчарала омађијану масу грађана ове земље и подсетила их да Вучић није супермен, да он нема никакве натприродне моћи којима држи друштво и државу у заробљеништву. Подсетила их је и да Вучић заправо нема никакву реалну моћ, да је то све најобичнија оптичка варка. У суштини, студенти поручују оно што је Етјен де ла Боеси пре ситних 476 година писао у “Расправи о добровољном ропству”.

Француски мислилац говорио је о тиранском владару који своју моћ над поданицима добија искључиво због њиховог пристанка на ропски положај: „Како то да има толико руку да вас удара, осим ако их не узима од вас? Нису ли то ваше ноге којима гази ваше градове? Како то да уопште има неку моћ над вама, осим ако то није вашим посредством? Зар би се усудио да вас зајаши да није у споразуму са вама? Шта би вам он уопште могао да нисте јатак лопова који вас пљачка?“

Вучићева аутократија заснива се на добровољном ропству институција и људи који у њима раде. Кад би тужиоци, судије, полицајци и други државни службеници радили свој посао, кад би поштовали заклетву дату приликом ступања на дужност – Вучић не би имао никакву моћ, аутократије не би ни било. Режим би одједном постао беспомоћан, а тотална власт коју наводно има – била би проказана као најобичнија илузија.

Одбити покорност сили

Руски дисидент Владимир Буковски писао је да ни пушка, ни тенк, ни атомска бомба нису оно што производи власт: „Власт рађа човјекова послушност, чињеница да је спреман послушати. Због тога сватко од нас који одбије покорност сили смањује ту силу точно за двије стотине педесет милијунити део.“ Србија има знатно мање становника од СССР-а, а побуна је кудикамо масовнија, па се зато и сила напредњачког режима неупоредиво више смањује, такорећи топи се из дана у дан.

Студенти су спонтано дошли на исту идеју коју су смислили пријатељи Буковског, совјетски дисиденти, поглавито Александар Јесењин-Волпин, син Сергеја Јесењина. Захтев институцијама да се врате законима и Уставу, то је оно што спаја студентске блокаде и руске дисиденте из шездесетих година прошлог века. Совјети су законске текстове накљукали силним слободама и правима, а у реалности су спроводили најцрњу тоталитарну репресију.

Како каже Буковски, „они су точно израчунали да се неће наћи довољно неустрашивих људи који би од њих захтијевали примјену тих закона“. До јуче је и у Србији било слично, али су то студенти променили преко ноћи. Испоставило се да постоје силне хиљаде младих неустрашивих људи спремних да траже примену закона од надлежних установа, полиције, тужилаштва, судова, министарстава, РТС-а…

„Нисмо присиљени да се покоравамо ничему изван закона“, тако је говорио Јесењин-Волпин. И још: „Мало је важно знати која банда злочинаца гази законе; то не значи да ја престајем бити грађанином“. Руководећи се оваквим идејама, руски дисиденти су престали да буду саучесници у злоделу власти, пробудили су у себи личну одговорност и постигли унутрашње ослобођење. Изашли су из добровољног ропства, баш као што то данас чине побуњени студенти, просветари, пољопривредници, адвокати и други грађани. То је први, нужни, незаобилазни корак ка стварању слободног друштва.

 

Foto Nuns

Томислав Марковић   Нунс

Можда ти се свиди

Оставите коментар