„Тужно је што ни после скоро 100 дана у блокади, власт и даље даје мрвице, неки део испуни, негде крене ка испуњењу, али су то све рекла-казала. Реално, ништа није испуњено, док пленум не каже да је испуњено, док се око тога сви не сложимо“, каже Валерија за Демостат.
„Блокаде су најбољи начин борбе који је могао да се одабере како би се глас студената чуо. Од првог пленума на факултетима се развио осећај одговорности, енергије, заједништва у борби за боље сутра. Желим и да моја деца кад их будем имала живе у бољем систему, не желим да се и они кроз протесте боре за исто то“, каже Валерија за Демостат.
„Какво је то људско биће када нема свест да је некога покушало да убије? А што се тиче медија, на мене то нема утицај, увек ће бити оних који пишу лажи или не извештавају али се против тога боримо“, каже Маша док Валерија додаје да су им та таргетирања као гориво, инспирација да иду даље, да се не осврћу.
„Протести трају већ три месеца, а прилози о томе на РТС-у су од два минута. А толико ствари се дешава. Медијски рат је озбиљна ствар али то неће трајати дуго јер је први човек РТС-а већ у пензији, тако да је врло очигледно да ће се нека смена догодити“, наводе студенткиње за Демостат.
„Као друштво ушли смо у неко стање пароксизма у коме нисмо више знали на коју страну ће да се излију лоше ствари. Не могу да седим на предавањима, да се правим како је све у реду, док у исто време туку мог колегу испред факултета“, објашњава Валерија, студенткиња Факултета драмских уметности у подкасту “Пола сата Демостата” разлог због кога је ушла у блокаде и протесте.
Она у разговору са психолошкињом Саром Калембер, истиче да су блокаде најбољи начин борбе који су могли да одаберу како би се глас студената чуо.
Њена колегиница са Факултета примењене уметности, Маша, каже да се од првог пленума развио осећај одговорности, енергије, заједништва у борби за боље сутра.
„Свако има право на своје мишљење и не треба да учествује неко ко мисли да није за то, ко не подржава блокаде, јер је то његов став. Волела бих да могу сваког да убедим да су блокаде прави избор, да учествовање може да створи неко боље сутра, али неће се свако сложити са мојим мишљењем. И то је ок. Ми свакодневно бодримо људе да нам се прикључе, надамо се да ће доћи и они који сада нису ту, да посете факултет и да проведу са нама неко време“, каже Маша.
Валерија додаје да је смисао ове борбе да свако има право на своју идеологију, на своје мишљење.
„Нисам упознала ни једног студента који је отворено против блокада. Нажалост, највише сам срела оне који су повучени, који не желе да се боре. Наравно да бих волела да повучем све људе, али неки су једноставно уморни, не желе у рад пленума. Има свега. Неки бирају да воде независну борбу, што такође подржавам. Познајем доста људи који не желе да учествују у пленумима али их видим на улицама и на протестима. То је једна озбиљна борба у којој треба бити храбар да се иступи и каже оно у шта верујеш, да се иде против неке струје тако да је то колико желиш да учествујеш стварно на индивидуи“, истиче она.
На питање колико учествују у доношењу одлука, радним групама и како се усаглашавају различита мишљења, Валерија каже да је пленум најбоља ствар која се изродила из ових студентских блокада, једно савершено демократско тело.
„И са тим појмом и са функционисањем се први пут срећемо. Често ми се деси да дођем са неким чврстим ставом а онда слушам своје колеге који износе своје аргументе и почињем да се преиспитујем па до гласања већ имам тотално другачије мишљење. На пленуму је све транспарентно, демократски. Кад има несугласица важно је саслушати колегу, рећи: Разумем са чим долазиш, хајде да причамо. На мом факултету то може да траје по пет или шест сати, некада је тешко постићи консензус, некада је проблем како ефикасно деловати. Млади смо и неке ствари више вуку на бунт, ми би у афекту да реагујемо, али онда станемо, причамо и по два дана о нечему. То нису баш мане, али их треба пребродити“,наводи Валерија.
Муке са огледалом
И Маша каже да је пленум нешто без чега не би могли тако да функционишу.
„Ми имамо пленуме скорио сваки дан, сем недељом. Имамо и мегапленум који може да траје сатима и то је кад се споје сва четири уметничка факултета. То је у почетку хаос, али се увек некако сложимо, нема свађе што је најбитније. Различита мишљења у демократији су нормална ствар, битно је да се на крају сви разумеју“, каже она.
Обе су се ангажовале у радним групама на својим факултетима, Валерија је за безбедност, Маша за медије. То је био разлог за питање да ли је потребна храброст да се издржи таргетирање у режимским медијима, на друштвеним мрежама, и како на њих делују физички напади којима су изложени неки од колега и колегиница.
Валерија каже да на проблем са медијима одговарају хумором, али се углавном тиме не баве јер су окренути кључним проблемима. Али, напади остављају психолошки утицај. Кад су Соњу ударили колима, каже да је плакала цео дан. Тешко је схватити зашто се у држави дешавају такве ствари, такав удар на младе људе али да са тако жалосним, успутним стварима морају да науче да се боре иако су јако огорчени.
„Сви ти напади, људи који су прегажени колима, то не сме да се дешава. Није ми јасно како неко после тога што је урадио, преспава, сутра устане и погледа се у огледало које му каже: Ти си убица, покушао су некога да убијеш. И када се то десило са Соњом, била сам на факултету али смо сви дотрчали до Правног. Био је то огроман број људи, јер је позив био: дођите сада, одмах. Створили смо се за пола сата. Тада се видело: ово више није шала. Није игра. Ово у нашој држави врло је озбиљно, не дешава се на другим местима да људи буду прегажени и да починиоци не одговарају. И девојка која је на Новом Београду ударила колегиницу са Пољопривредног факултета, наставила је да вози, “покупила” још људи успут, имала је неописиви реакцију као “па шта ако сам то урадила, баш ме брига”. Какво је то људско биће када нема свест да је некога покушало да убије? А што се тиче медија, на мене то нема утицај, увек ће бити оних који пишу лажи или не извештавају али се против тога боримо“, каже Маша док Валерија додаје да су им та таргетирања као гориво, инспирација да иду даље, да се не осврћу.
На питање водитељке колико дуго су спремни да иду након што су објавили “рат” РТС-у с обзиром да је евентуална промена уређивачке политике дуг и мукотрпан процес, Валерија каже да од јавног медијског сервиса траже да извештава транспарентно и истито.
И ми имамо свој Дневник
„Ово траје три месеца, сада ће 100 дана од прве блокаде, а прилози о нама на РТС-у трају два минута. А толико ствари се дешава. Медијски рат је озбиљна ствар али морам да кажем да из моје перспективе то неће трајати дуго јер је први човек РТС-а већ у пензији, тако да је врло очигледно да ће се нека смена догодити. Ми се, наравно, надамо најбољем, надамо се да ће овај притисак који вршимо довести до тога да буде боље, али је за сада све половично а на то не пристајемо. Ми се у то више не уздамо. Ми сада правимо “Дневнике”, надам се да ће људи то видети и ово је позив да нас прате. Трудимо се да истинито известимо о свему што се дешава и дешавало се“, каже Валерија док Маша додаје да је РТС имао рок од 30 дана и мало су поправили извештавање али не у мери у којој су разни контрамитинзи добили простор, тако да се студентски “Дневник” припрема и ове недеље а озбиљно га раде људи са различитих катедри.
Колико их породица и околина подржавају у овом активизму, било је следеће питање.
Маша одговара да има подршку, да и њени родитељи учествују у протестима а отац, иначе таксиста, залепио је студентске стикере по колима. Она разуме да колеге који такву подршку немају тешко могу да превазиђу проблем и потребна је велика храброст да се учествује при чему морају да се крију посебно ако су из другог града. Она их позива да се изборе за свој став, али нема осуде уколико то не могу јер је код сваког у кући другачија ситуација.
„И моја породица одобрава то што радимо, излазе и са мном на протесте, али није код свих исто. И то је у реду јер свако има право на своје мишљење. Али апелујем на колеге да долазе чешће на факултет, да се окруже људима који у то верују, који кажу да знају шта раде. Некад је скроз ок. кад се ми ограђујемо од политичких странака, али ово јесте политичка борба која може да се води ван куће. Шаљемо љубав свима који имају проблем са тим, али се надам да ће наћи у себи храброст, јер ово превазилази обичан активизам. Позив је на одговорност и свако треба да пође од себе и да зна зашто се бори“, каже Валерија и истиче да лично не зна ко од студената нема подршку околине, али је њен факултет мања заједница која одише сјајном енергијом и ко год од колега има проблем, зна да ће ту наћи подршку и осећати се како код куће.
Маша такође из своје околине не зна ко је против блокада “толико да дође да их гађа јајима” али им поручује да дођу и разговарају. Тако се проблеми решавају, каже и наводи пример вајара са свог факултета, чија се глина суши уколико се стално не прска, али да је то решено тако што су им радови смештени у зграду која се не блокира, откључа се кад је потребно прскање, али се нови радови не вајају.
Валерија на питање колико су оптимистични у вези са успехом протеста и да ли су забринути због неизвесног исхода, истиче да студенти немају луксуз да буду песимистични.
Релеркостер емоција
„Ово што се дешава прерасло је нас, студенте, сад више осећамо одговорност према људима који су нам се придружили и оптимизам је најважнији кључ ка коме идемо. Што се академских обавеза тиче, спремна сам да изгубим годину, две, колико буде требало због наредних 15 у којима ћу живети у бољем друштву, образовном и правном поретку. Желим и да моја деца кад их будем имала живе у бољем систему, не желим да се и они кроз протесте боре за исто то. Мислим да смо се толико посветили овој борби да више и не разлишљамо о години, да ли ћемо пасти или не иако никоме није свеједно, поготову апсолвентима“, наводи она.
Оптимистична је и Маша јер не види сврху борбе ако се сада одустане. Каже да јој је теже у блокади него док нормално студира, иако неко са стране можда верује како долазе на факултет и играју друштвене игре.
Потврђује да има и слободног времена, али да се ипак већином баве битнијим стварима. Увек је у току неки састанак, пленум и немају времена за песимизам. И она не брине због тога да ли ће пасти годину, јер су млади, имају времена да заврше факултете.
„Кад смо ушли у блокаде, било је неке несигурности, али схватали смо да све може кроз организацију, кроз радне групе, да свако има своју дужност, да ли ће да најављује акције, брине о безбедности, укључује редаре на протестима… И ја сам на почетку била несигурна, али осећај одговорности и потребе да се појавиш и будеш ту је превагнуо“, истиче Маша док Валерија додаје да је све то једна ролеркостер емоција са осцилацијама које ујутро крену са оптимизмом који увече мало попусти али да све то и даље траје, јер из подсвести превладава оптимизам што је привукло огроман број људи који их подржава.
Саговорнице Демостата потврђују да им је учешће у протестима обликовало поглед на свет, на вредности и идеале. Маша истиче да није била толико политички образована док нису кренуле блокаде и сва та подршка.
Током ова три месеца је, каже, постала нова особа и научила је више него што би у три месеца на факултету.
И Валерија се слаже са њом, ојашњава да сада има врло утемељене ставове о неким стварима иако се први пут сусрела са многим појмовима, политичким и животним. Тврди да је за све њих то једна огромна животна школа, толико да ће “кад порасте бити блокадно сећање”. Из те животне школе излазе зрелији и искуснији, научени да слушају туђе мишљење.
„Тужно је што ни после скоро 100 дана у блокади, власт и даље даје мрвице, неки део испуни, негде крене ка испуњењу али су то све рекла-казала. Реално, ништа није испуњено, док пленум не каже да је испуњено, док се око тога сви не сложимо „, каже Валерија.
Маша се слаже да је реч о ситницама али да се у ствари ништа до краја не испуњава, још није “на папиру са тачком”. Тренутно се прича врти око четвртог захтева, повећања буџета за високо школство, у оквиру чега је понуда да држава са 50 одсто рефундира школарине. Али, то може да се прихвати као испуњено тек када се на крају и спроведе. “Благо је рећи да смо незадовољни што су прошла три месеца а захтеви и даље нису испуњени”, каже Маша док Валерија напомиње и да су неки захтеви пали у секундарни план, иако су врло битни.
„Свакако је битан први, који се тиче надстрешнице, затим за људе које би требало процесуирати због напада на студенте. То је занемарено, а јако је битно, сви су подједнако битни надам се да неће бити занемарени”, истиче Валерија.
Апел за Генералштаб
На крају, Маша је подсетила на апел који су властима упутила четири уметничка факултета који траже да се Генералштабу врати укинути статус културног добра, како би било спречено његово рушење и изградња хотела на тој локацији.
“Немају право да руше тако нешто, јер би онда свако културно добро могли да ставимо под упитник. То могу сутра да ураде и са Лепенским виром, са било којим културним добром. Апелујемо да размисле добро о тој одлуци јер Србији није потребно да уништива своју историју”, рекла је додала да Генералштаб заузима посебно место и емоције чак и код оних који нису доживели бомбардовање Србије. Подсетила је и да грађани о томе могу више да сазнају на Инстраграм налогу Ансамбл Генералштаб, на који студенти каче предавања на ту тему.
foto N1
