„Сви кажу да је мама умрла, али ја знам да ће да се врати кад се будем женио. Свадба је много важна ствар!“ Узалудна нада у непојмљивој сиротињи два дечја живота. Гаје је Јован и Предраг Ђерговић, дечји искрено.
У селу Заграђе код Зајечара, испред поломљене дрвене капије, истрчавају двојица малишана и радосно вичу: “Тата, тата, иду гости!”.
Браћа Ђерговићи, старији Предраг има девет, млађи Јован шест година. Обојица умазани од блата, осмех им осветљава прљаве обрашчиће, један са избушеним гуменим чизмицама, други у поцепаним патикама.
У протекле три године, радећи неколико прича за хуманитарну акцију “Срце за децу”, ваша репортерка се нагледала беде од које срце пуца, али Ђерговићи су јунаци посебно потресне судбине.
Патња за мајком
Нема ко да спреми ручак
– Хоћемо одмах да се сликамо, идемо само по маму – кажу Предраг и Јован готово углас.
Док трче, остајем нема. Дечаци износе велику, урамљену фотографију преминуле мајке, стискају је уз себе и позирају. Мајка Жаклина преминула је пре две године од карцинома у 25. години, у страшним боловима. Отац није имао где да склони дечаке. Од тада, Предраг има говорну ману, једва се разуме шта говори. Због тога је тек ове јесени кренуо у први разред.
– Сви кажу да је мама умрла, али ја знам да ће да се врати кад се будем женио. Свадба је много важна ствар – самоуверено каже Јован.
Двојица дечака проводе живот у страћари безуслова за нормално одрастање
Њихов отац Далибор (37) уводи ме у кућу, а малишани и даље држе мамину фотографију и крећу за нама. Њихов дом од земље само што се не распадне. Живе у једној собици у којој се налазе два исцепана кревета са којих уместо душека штрче жице, поломљена столица, сточић, телевизор који не ради, прастара пећ на дрва.
Под од утабане земље, нераван, на једном месту круг блата јер су случајно просули воду. Зидови ишарани влагом, креч отпао, зидови накривљени, прозори штрче из футера. Собичак ужасно мирише на влагу.
– Тето, тето, овде је спавала мама. Мрзим лекове, јер су зли. Мама их је много пила целе ноћи и цео дан је јаукала и вриштала, толико ју је све болело од лекова – каже Предраг.
И отац плаче
Земљани под, мокри и буђави зидови
Отац Далибор брише сузу кришом да дечаци не виде. Надничи да би их прехранио, обукао, лечио…
У дворишту, у шупи од земље, живе Далиборови баба и деда, обоје зашли у деведесету. Имовина су им четири овце, две козе и пет кокошака. Предраг узима некакав пластични предмет налик на саксију и излази из куће, за њим ће и Јован.
– Идемо да чекамо јаја. Ми, тето, када огладнимо наватамо кокошку и ставимо је у гнездо да снесе јаје. Тако терамо све кокошке, цео дан покушавамо, али оне баксузне и никад нам не успе – објашњава млађи дечак.
Опет ме воде у своју земљану собицу.
– Видиш овде и овде и овде и овде… – показују прстићима. – Ту где ти показујемо излазе мишеви и кад спавамо пењу се на нас и трчкарају. Голицају нас кад уђу испод поњаве!
Немају играчке
оломљени бицикл је једина забава
– Тето, тето, ајде да видиш наше играчке, имамо бицикл и колица за дрва – довикују малишани из дворишта.
Начас ме нешто озари, дечаци имају макар неку играчку. А онда је уследио још један шок.
Јован је завезао канап на корпу из ко зна чијег фрижидера – и то је приколица. Предраг држи преполовљену бициклу без предњег точка и радосно ми показује. Хоће да се сликају са својим играчкама…
Кажем да ће им слика бити у новинама, да ће их видети на екрану компјутера, интернету. Збуњено ме гледају.
– Ја нећу на интеренети. Шта ти је то? И оно друго шта је, компилитурнет – смандрљао је Јован речи које први пут чује.
И јесу ово рогобатне речи да бисмо их њима утешили. Бицикл са два точка би био лепши од компјутерског екрана.
И чизме кроз које не би улазила вода, патике са пертлама и читавим ђоновима… и још понешто за убогу собицу њиховог детињства.
Али ни речи ни поклони никад неће заменити ону што је остала само као фотографија у расклиманом раму. Мајку која им, нажалост, неће доћи на свадбу.
Зима ће тек да стегне: Фуруна и сулундар
Држава не да социјалну помоћ
Дечаци немају право на социјалну помоћ и дечји додатак. Разлог је тај што се на име њиховог оца у Катастру води неколико њивица. Он не може да их обрађује, нема пара за семе и ђубриво. Хтео је да прода земљу, али нема купаца.
– Моји синови немају оверене здравствене књижице. Ја сам крив, немам пара да платим порез на имовину од десетак хиљада динара. Ко не плати порез, нема књижицу, казали су ми – огорчен је Далибор Ђерговић.
Укључите се у акцију “Срце за децу”!
Омогућимо да Јован и Предраг имају боље услове за живот. Ако желите да помогнете, можете послати СМС на број 2552 или уплатити средства на текући рачун Блиц фондације: 2750010221949709 90 – рсд, Социете Генерале Србија, Београд.
За више информација о томе како да донирате погледајте ОВДЕ.
Сузана Божиновић Блиц
