Свети апостол и јеванђелиста Лука (грч. Λουκᾶς) је био родом из Антиохије сиријске, где је у младости изучио философију, медицину и живопис и, по предању, први је живописао иконе Исуса Христа, Богородице и апостола Петра и Павла, које су свим каснијим иконописцима служиле као узор, па га сматрају за оснивачем хришћанскох иконописа. Знао је Свети Лука и многе језике онога времена и отпутовао је у Јерусалим, где је примио учење Исуса Христа и постао један од његових ученика, увршћен у Седамдесет апостоло и послат на проповед. Током последњих дана земаљског живота Спаситеља нашег Исуса Христа Свети Лука је био у Јерусалиму и туговао је, али се његова жалост окренула на радост када се на сам дан Васкресења Господ јави њему, док је са Клеопом ишао у Емаус, о чему је и писао у Јеванђељу (Лк. 24, 12 – 35). По силаску Светог Духа на апостоле, Свети Лука је неко време остао у Јерусалиму, а затим је кренуо у Антиохију, где је већ било доста хришћана. На путу се задржао у Севастији, где су почивале мошти Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља и пожелео је да их пренесе у Антиохију, али му тамошњи хришћани нису дозволили, већ су допустили да узме само десну руку Светог Јована, којом је крстио Господа Исуса Христа и да је однесе у Антиохију. Током Другог путовања Светог Павла Свети Лука је постао његов сарадник и сапутник и тада је напустио Антиохију и са Светим Павлом отпутовао у Грчку да проповедају Јеванђеље, а разишли су се у граду Филиби у Македонији, где је остао Свети Лука неколико година да утврди и уреди Цркву, и проповеда и шири хришћанство.
Свети Павле је, при крају свог Трећег апостолског путовања, поново посетио Филибу и послао је Светог Луку у Коринт да скупља милостињу за сиромашне хришћане у Палестини, а затим су заједно кренули у Палестину, посећујући успут цркве на обалама Мале Азије, Архипелага, у Финикији и Јудеји, које је раније основао Свети Павле. У палестинском граду Кесарија Свети Павле је био стављен под стражу и послат у Рим на суд ћесару, а Свети Лука је све време био уз њега и остао је уз њега и у Риму, где је са Марком, Аристархом и другим сапутницима апостола Павла, проповедао. У Риму је Свети Лука написао Јеванђеље, једно од четири која су у саставу Новог Завета, и Дела Светих Апостола, руковођен од Светог Павла, који их је касније и одобрио. Након две године проведене у затвору Свети Павле је изашао на слободу и напустио је Рим заједно са Светим Луком. Убрзо је цар Нерон почео жестоко да прогони хришћане и када је Свети Павле други пут дошао у Рим да ободри хришћане незнабошци га ухватише и бавише у окове, док је Свети Лука све време био уз њега, до мученичке смрти Светог апостола Павла, а потом је отишао да проповеда Божију реч даље у Италији, у Далмацији, Галији, нарочито у Македонији, и у Ахаји. У старости Свети Лука је отпутовао у Египат да проповеда Јеванђеље, и просветлио је светлошћу Хроистовом многа места, па и удаљену Тиваиду. У Александрији је рукоположио за епископа Авилија на место Аниана, који беше рукоположен Светим јеванђелистом Марком. Затим се вратио у Грчку, где је устројио Цркву, нарочито у Беотији, и рукоположио је свештенике и ђаконе, и исцелио болесне телом и душом. Страдао је мученички Свети Лука у граду Тиви (Теби) беотијској, када су га у 84-ој години мучили идолопоклоници и обесили га на дрво маслине. Сахранили су га у Тиви, главном граду Беотије, где су се од његових мошти дешавала многа чудеса за која се прочуло све до Цариграда. У то време цар је био Констанције, син Константинов, који је сазнао за исцелитељске мошти Светог апостола и јеванђелисте Луке и послао је управитеља Египта Артемија да мошти Светог Луке пренесе у престоницу, што овај и учини. И док су носили ковчег са светим моштима од обале до храма деси се исцељење евнуха Анатолије, који је боловао годинама и нигде лека није могао наћи, а тога дана једва је из кревета устао молећи се од свег срца Светом апостолу и јеванђелисти Луки, и када је пришао ковчегу поклони се и са вером се дотаче кивота и тог часа доби исцељење и постаде здрав, па понесе кивот са осталима све до храма.
Мошти Светог Луке пренете су у Цариград у другој половини IV века и положене у храм Светих Апостола под светим престолом поред моштију Светог Андреја и Светог Тимотеја. Свети Петар Митрополот Цетињски и Чудотворац рођен је 1. априла 1749. године у Његушима од оца Марка и мајке Марије, рођене Мартиновић. Стриц Петровог оца Марка био је Митрополит Сава Петровић, који је довео на Цетиње Петра када му је било 10 година да буде у манастиру и да учи, већ са 12 година Петар је примио монашки постриг, а када му је било 15 година послали су га у Русију на даље школовање. Петар се 1766. године, када се упокојио Митрополит Василије, вратио на Цетиње, где га је Владика Сава рукоположио за јеромонаха, а нешто касније га је произвео у чин архимандрита. Одлази Петар поново за Русију 1777. године са благословом Митрополита Саве како би прикупио помоћ и тражио заштиту за свој српски народ у тим тешким временима. По упокојењу Митрополита Саве 1781. године за његовог наследника би изабран Арсеније Пламенац, његов сестрић, који је умро након три године и када је за духовног и световног владара Црне Горе изабран архимандрит Петар Петровић и 1784. године га је хиротонисао у епископа у Сремским Карловцима Митрополит Мојсије Путник. Свети Петар Цетињски се посебно залагао за престанак крвне освете међу српским племенима у Црној Гори и дао је први писани закон, након губитка српске државе, 1796. године. Такође, написао је и Историју Црне Горе до 1711. године, похвалу покојном Карађорђу Петровићу, неколико песама и више од 260 архипастирских посланица. Након 46 година проведених као Владика црногорски преставио се у Господу у Цетињском манастиру 18. октобра (31. октобра) 1830. године у 81 години. Житије и Службу Светом Петру Цетињском написао је 1893. године београдски Митрополит Михаило на основу историјских извора и усменог казивања цетињског Митрополита Митрофана Бана. Митрополита Петра, прозваног Петар Цетињски, поштовали су као светог још за живота.
Проповед Владике Светог по Сими Матавуљу Проповед је изговорена пред главарима и народом на цетињу, који се беху сабрали ради умира крвно завађених. Матавуљ каже: „Најприје им честита Нову Годину и пожели да у њу уђу по закону Божијем, праштајући, заричући се на мир и слогу и љубав братску, јер их иначе чека последња погибија. Исприча им причу из Светог Писма о Кајину и Авељу… Говорио им је дуго, тако од срца просто, очински, њиховијем језиком. Кад виђе гвоздене и самовољне горштаке укроћене и заплашене као ђецу, Владика се одједном преобрази и од блага оца постаде оштар, неумитан судија, рече им да тога дана хоће умир без поговора, да се утврди суд и све што се дотле два пута покушавало: „Тако вам овога животворјашчег и часнога Крста, тако вам он увијек помогао, тако га се не одрекли, тако вас не помамио, тако вас не затро Бог, Свети Јован и Свети Василије и сви свеци и угодници Божији, тако вам траг по трагу не погинуо, тако се не разгубили, тако вам шљеме и сјеме не погинуло, тако не испогибали срамотно, покорите се одлукама које ћете сами данас учинити и донијети. Ко им се не покори, ко их буде хотимично преступио, да Бог да постигле га клетве које изговорих. Реците сви у име своје и својих по три пута: Амин.“ Сви ужаснути повикаше три пута: Амин. – Онда стаде дијелити нафору и опет бјеше благ. Главари му љубљаху руку, а он свакога у чело.“ Молитвама Чудотворца Цетињског Петра, Господе Исусе Христе Боже наш, помилуј нас. Амин.
Поуке Светог владике Николаја Велимировића: „Како да се бранимо од осуђивања ближњих? Дух осуђивања нарочити је дух злобе, демон досадан, који наше мисли непрестано наврће на осуђивање других. Када он преовлада, онда човек ништа друго и не говори до што осуђује туђе грехе и пороке, а истиче своје заслуге и одлике. Три су средства борбе: прво призивање имена Христова (јер само Христос може човека ослободити од силе демонске), друго помисао на своје грехе и слабости и треће истицање нечега доброга код онога лица које би хтели да осудимо: неке врлине или неког доброг дела. Када се човек одвикне да друге осуђује, тек онда може да увиди колико је грех чинио кад је осуђивао. Чак и анђели се уздржавају да осуде сатану, него остављају Богу да га Он осуди.“ Свети апостоли и јеванђелиста Лука, Тропар, глас 3.: Апостоле свјатиј и евангелисте Луко, моли милостиваго Бога да прегрјешениј остављеније подаст душам нашим. (Тропар, глас 3.: Свети Апостоле и Јеванђелисто Лука, моли Милостивога Бога, да опроштај грехова подари душама нашим.) Тропар, глас 5.: Похвалимо свештеним песмама, Светог Апостола, свеславног Луку, као проповедника Дела Апостолских и сјајног писца Јеванђеља Христовог, неописане истине Христове Цркве, и као истинитог лекара људских немоћи, природних болести и исцелитеља душевних мука, који се непрестано моли за душе наше. Кондак, глас 2.: Похвалимо као истинског проповедника побожности и говорника неизречених тајни, звезду Цркве, Луку божанскога: Јер Господ Христос који једини зна тајне срца, изабрао га је са мудрим Павлом, да буду учитељи народа. Свети Петар Цетињски, Тропар, глас 8.: Приђите данас, о Православни, да се свечано зарадујемо, и да видимо свечане и свеславне врлине и подвиге, свећњака пресветлог из црногорскога краја, међу архијерејима великог Петра, многохваљеног пастира и учитеља: Јер га дивним учини Господ међу светима Својим, истински нетрулежног после четири године из земље га пројави: Његовим молитвама, Христе Боже, спаси душе наше. Кондак, глас 3.: Насладимо се данас божански, о љубитељи светих, јер када настаде време показа нам Небо предивне и нетрулежне мошти, величанственог светитеља и служитеља божанских тајни, Светог Петра, јерарха Христовог. Зато га данас узвеличајмо песмама као пресветлу црногорску звезду, која нам из гроба засија. Замолимо га као великог старатеља за наше душе и топлог молитвеника, ка њему вапијући и умилно говорећи: Новојављени међу светима, Светитељу Петре премудри, похвало Црне Горе, молимо те да твојим молитвама спасеш стадо твоје које си многим трудовим и подвизима пасао, као и све нас, а и све Православне Хришћане.
Снежана Недић
