Ухапшен је експресно, готово тајно, уз мук и ћутање колега које су томе сведочиле. Комплетна документација и рачунар из његовог стана су заплењени.
Експресно је притворен, па послат у кућни притвор. Убрзо је поново завршио у Централном затвору у Београду, да би након откривања те информације у медијима и протеста грађана, поново био пуштен и послат у кућни притвор.
Институције су у овом случају експресно реаговале када је требало ухапсити Обрадовића и склонити га као извор информација медијима. Све након тога иде брзо попут возова у Србији – уместо бар 100, свега 40 километара на сат.
Одуговлачило се са другом одлуком да се пусти из затвора у кућни притвор, а Тужилаштву за високо технолошки криминал било је потребно чак месец дана да саопшти за шта Обрадовића терете. Тиме тужилаштво није завршило са “спорим модом” јер је, како се испоставило, истрага против Обрадовића и након годину дана још у завршној фази.
За све то време док тужилаштво истражује, Обрадовић прима месечно 18.000 динара плату јер је суспендован убрзо по избијању афере. И тако ће бити до окончања кривичног поступка, који још није ни почео, јер ни истрага није завршена…
Из свега овога намећу се бројна питања за тужилаштво – у чијем интересу ради и по којим критеријумима одлучује у који ће се брзински мод убацити – експресни или спори?
По слову закона, Тужилаштво би требало да ради у општем интересу.
У овом случају општи интерес би подразумевао и провере свих навода и информација о могућим малверзацијама у пословима са извозом оружја, и умешености оца министра полиције. То питање покренуло је Тужилаштво за организовани криминал које је од БИА и ВБА тражило да прикупи потребне информације. Предистрага је покренута крајем прошле године. Епилога нема, а Бранко Стефановић је у међуврену преминуо.
Тако се случај Крушик вратио на почетак. Истрага се води само против једне особе – Александра Обрадовића, који је веровао да треба да укаже на нешто што није у општем интересу.
Чињеница да још нема оптужнице значи или да нема доказа или да тужилаштво не ради свој посао.
Годишњца хапшења Александра Обрадовића долази у време и када се чека наставак суђења оснивачу Викиликса. По много чему различити случајеви ипак показују једну закономерност – колико је универзално правило да државе које држе све полуге неће учинити ништа да заштите право јавности да зна. Истовремено учине све да се постављена питања толико разводне да и ако икада истраге покажу да је неких злоупотреба и било то буде давна прошлост коју су покрили неки нови догађаји и неке нове афере. На крају све се сведе на годишњице док и оне не буду избачене из ступца вести.
