„Топим снег, срам их било, да ли се њихова деца тако купају?“: Тридесет домаћинстава код Новог Сада већ три месеца без струје и воде
Пре скоро месец дана били смо у насељу Каменолом на Фрушкој гори, где су мештани остали без струје и воде. На најхладнији дан ове зиме, вратили смо се тамо и затекли исту – непромењену ситуацију. Људи живе без електричне енергије и воде, без јавног превоза, на узвишењу где су зими путеви клизави и неочишћени, а долазак до прве продавнице и основних потрепштина представља прави подвиг.
На само 30 километара од Новог Сада налази се насеље у ком мрак долази раније, а одлази касније.
У насељу Каменолом, на обронцима Фрушке горе, зима је тежа и оштрија него било где у Војводини.
Тридесет домаћинстава већ три месеца живи без струје и воде.
Једна од њих је и породица Хазимовић.
„Никако нисмо провели те божићне и новогодишње празнике. Под свећом. Туга. Немамо воде, немамо струје, сипамо као раније што је било, веш у лонац, сипамо воде, грејемо за купање, код сестре однесем веш да ми опере, имам дете које иде у 6. разред, под свећом је“, каже мештанка Санела Хазимовић.
Светло свеће обасјава домове старијих и болесних мештана, који чине већину овог насеља.
Када пут дозволи, Санелин супруг иде у набавку – за своју породицу, али и за комшије.
Н1: „Идете у набавку сада?“
Хазимовић (супруг): „Да, да, у набавку. Морамо ићи по хлеб. Шта ћемо, морамо. Нема ни струје, ни воде… ништа немамо ту. Муку мучимо.“
Свака вожња је изазов.
Залеђен је и непроходан пут до прве продавнице, седам километара даље.
Из Општине су им послали само два балона воде за целу зиму.
Неколико стотина метара даље, комшиница води исту борбу – веш не може ни да опере.
„Не перем никако. Ето. Топим снег, па шта могу, опраћу на руке, ево у лонцу вода. Срам их било, па да ли се њихова деца тако туширају, купају“, каже мештанка Слободанка.
Каже да су из Општине раније редовно долазили. Обећавали – најчешће пред изборе.
„Дођу и то увече, донесу по који пакетић, онај сиротињски, мали, што стоји сто година и што има резанце и не знам ти ни ја шта. Били су сто пута ноћу и једноставно их (сада) нема. Па где су пакетићи деци, ни прошле ни ове године. Срам их било“, каже Слободанка.
Струје нема јер се насеље налази на парцели приватне фирме која данас нема дозволу за рад, а на чији су далековод мештани прикључени.
Тражећи решење, одлазили су у Општину Беочин.
Конкретних одговора није било, али је на сајту Општине стигла празнична честитка – са жељом да се дани проведу у топлини дома.
„Ја се нисам учланила код њих, али сам увек подржавала, и моја деца, сви. Ма за кога смо ми давали гласове? Да ми укине и струју и воду и све да ми укине, па за кога“, пита Слободанка.
Одговоре о њиховим проблемима тражимо и ми, још од новембра, када смо општини Беочин послали први упит.
Фото: К. Б./Данас
Аутор:
