Александар Филип Вујновић тек је недавно први пут отишао код фризера на шишање, јер му је после годину и по дана борбе са раком косица први пут порасла.
“Ћелави глобус вози аутобус” запевао је за себе Александар, чувши део разговора, а онда је, доскакутавши, рекао: “И јуче сам се шишао, види”, руком поносно погладивши косу одоздо нагоре.
– Звао је себе “ћелави глобус“ док је био болестан – објашњава кроз осмех мајка Славица док окреће главу у страну и широко отвара очи у покушају да спречи сузе да потеку.
Нешто више од годину дана Александар нема рак, али су туга, страх и трауме и даље ту.
– Све је почело тако неочекивано. Једног дана смо трчали са њим по кеју, а већ следећег је лежао у болници. Ту ноћ је пробдео плачући да га боли гуза. Следећег дана одвели смо га на преглед код хирурга, који се шокирао када је схватио да Александар има тумор бешике пречника десет центиметара, највећи који је икада видео – каже мама Славица.
Александар је хитно послат на неколико кругова хемиотерапије и тумор се мало смањио.
– Нашли смо у новинама причу једне породице чије је дете излечено специјалном врстом зрачења – брахитерапијом коју раде само две болнице на свету. Ступили смо у контакт с њима и то нас је спасло – каже отац Дамјан.
Захват је коштао 100.000 евра, а имали су само десетак дана да их скупе.
– Држава нам је помогла, али држава је трома и спора, а нама је време истицало. Вртић у који деца иду и моје колеге су спонтано организовали прикупљање новца. Да није било свих тих људи… Не смем ни да помислим – каже отац Дамјан.
Додатне хемиотерапије Александар је савршено подносио, али сам поступак је, кажу, био језив.
– Успавали су га на 12 дана и између тестиса и ануса му ставили седам сонди путем којих су директно зрачили тумор. Лежао је на болничком кревету раскречен, успаван, тако мали… Човек изгледа добије неку надљудску снагу у таквим тренуцима. Сада кад бих морала да преживим све то, не знам како бих успела – каже Славица. Александар се, на срећу, не сећа ничега. Остала му је само једна траума – велики страх од игала.
Љубављу надокнађују изгубљено
У то време све се вртело око Александра.
– Старији син Вук је тада живео са баком. Правио је проблеме у вртићу, бунио се, љутио, није могао да схвати зашто смо га оставили на пет месеци. Није разумео. То сад покушавамо да му надокнадимо – кажу родитељи.
Горица Авалић Блиц
