– Тема школских униформи је помало депласирана. Имам утисак да сваки пут када се појави неки озбиљнији проблем у просвети за који немамо решење или не постоји брзо решење, ми рециклирамо ово питање – каже за Данас Александар Марков, председник Форума београдских гимназија, коментаришући изјаву Милице Ђурђевић Стаменковски, министарке за бригу о породици и демографију, да ће у договору са Министарством просвете предложити враћање ђачких униформи у школе.
Последњи у низу оних који су се залагли за ову идеју био је бивши министар просвете Младен Шарчевић, који је још 2016. најављивао повратак униформи, а годину дана касније истицао да ће за њихово увођење у свим образовним установама бити потребно најмање две године.
Школска 2017/18. година почела је промоцијом униформи у ОШ „Свети Сава“ у Врчину које је за ђаке прваке једног одељења бесплатно креирала дизајнерка Драгана Огњеновић.
Од рекламе се није далеко одмакло, а у међувремену су и ретке школе које су осмислиле различите типове униформи, од њих одустале.
Главни разлог је био новац, кога за ову намену није имало ни само Министарство просвете, о школама да и не говоримо.
На сајту Министарства и данас се може наћи образложење да су ђачке униформе одавно део образовних система многих држава, попут Велике Британије, Јапана и Кине и део „свих светски престижних школа, како државних тако и приватних“.
– Та идеја пренета из приватних образовних установа које функционишу по угледу на Запад и ствар су престижа, а родитељима и деци је стало да се види да иду у приватне школе. Тиме показују свој добар друштвени статус – коментарисала је Шарчевићеву замисао у то време Биљана Лајовић, специјалиста школске психологије.
„Један од главних разлога због који се препоручује ношење унифициране школске одеће је смањење разлика заснованих на социјалном статусу ученика. Уколико су ученици исто обучени већа је вероватноћа да ће једни од другима стицати утисак на основу карактера и успеха у школи, а не на основу социјалног статуса. То за последицу има већу сарадњу међу њима и развијање колективног духа и осећаја припадности школи као заједници. Пракса је показала да ношење унифициране школске одеће доприноси смањењу вршњачког насиља, док истовремено повећава безбедност ученика, јер постају лакше уочљиви како на путу до школе, тако и током боравка у школи“, пише у том образложењу Министарства.
Министарка Ђурђевић Стаменковски сада сматра да ће се увођењем униформи смањити ривалитет између деце и олакшати родитељима који издвајају велика средства за куповину гардеробе.
„Постоји мањина која је против тога јер мисле да је школа модна писта и жели тамо да репрезентује свој материјални статус преко детета. А та мањина увек буде гласна и стекне се утисак да она представља неку половину Србије. Не. Већинска Србија јесте за то, зато што већинска Србија жели да се та деца друже и играју, а не да се гледа ко је какве патике купио. Нечији родитељи напросто то немају и нису због тога њихова деца мање вредна, нити треба да носе некакве комплексе и фрустације“, каже министарка.
Ниједна од школа које су у претходном периоду увеле униформе није куповала комплете одеће и обућу за ђаке, већ углавном мајице и дуксеве.
Поменута креација Драгане Огњеновић је у то време коштала око 6.000 динара по ђаку, а под претпоставком да се мора обезбедити летња и зимска варијанта и најмање по два комплета за сваког ученика да може да их мења, јасно је да би замисао Ђурђевић Стаменковски значајно оптеретила државни буџет.
– Осим популистичке изјаве коју је министарка за бригу о породици дала за медије, не очекујем да ће актуелна министарка просвете покретати ово питање, нити да ће униформе бити уведене, јер и ранији министри нису успели да је реализују. Кључно питање када се актуелизује увођење ђачких униформи је заправо какав ефекат треба да произведемо. Ако је идеја да се на тај начин уклоне социјалне разлике, онда је право питање зашто то чинити, односно зашто вештачки неговати идеју да смо сви једнаки када заправо то нисмо и не треба да будемо – коментарише Александар Марков.
Он напомиње да школа има васпитну улогу и мора да научи децу да нисмо и нећемо кроз живот сви бити једнаки, али и да одело и богатство не чини човека, већ је човек богат онолико колико зна.
– Међутим, у друштву које афирмише примитивизам најлакше је говорити о школским униформама које ће као решити све проблеме. И уместо да друштвеном и културном сиромаштву супротстављамо знање као начин да се из њега изађе, ми ћемо се враћати неким решењима из прошлости која ни тада нису давала резултате, а последице сви видимо – истиче Марков.
Психолошкиња Марина Виденовић указује да униформисање деце на први поглед може да делује као једноставан начин за побољшање лошијег положаја у школи и вршњачкој групи деце која су из породица са нижим материјалним статусом.
– Међутим, људи који су стручњаци у овој области и упознати су са проблемима неједнакости у школи добро знају да се ради о сложеном феномену који није могуће успешно решити козметичком променом. Прво, разлике је немогуће прикрити. Замислимо да сва деца дођу у истим униформама коју исто родитељи треба да плате. Вероватно и већи број униформи, пошто би деца требало сваки дан да их носе. Да ли смо успели сада децу да убедимо да су сви заправо из породица који имају исти финансијски положај? Наравно да нисмо. Остали знаци материјалног статуса ће остати. Да ли ће сви имати мобилне телефоне или исте марке мобилних? Да ли ће сви имати исте патике или исте сатове – пита Виденовић, уз опаску да је можда рекреативна настава место где би два поменута министарства могла успешније да сарађују јер је питање могу ли родитељи све деце да издвоје више од пола просечне плате за овај издатак.
И она потврђује да је у неким земљама униформа статусни симбол јер је знак да је уписана школа која је тражена и/или доста кошта.
View this post on Instagram
– Ако претпоставимо да можемо да прикријемо разлике, да ли тако децу учимо једнакости? Па баш и не. Ученици треба да науче да неки другари можда долазе из породица које имају ниже финансијских могућности, али да то не значи да су они по било чему мање вредни или да ће мање постићи или да су им породице лошије од оних који имају више новца. Такође, треба да науче да није у реду да деци чија породица има мање нешто буде ускраћено и да сви треба да допринесемо да се то не деси – наводи Виденовић.
Према њеним речима, ученицима из сиромашнијих породица је потребна већа помоћ министарстава од поруке: „Ево видиш сад сте сви исто обучени, је л’ да да смо решили проблем и да се више не осећаш лоше јер видиш да твоји родитељи имају мање“.
– Да бисмо у томе били успешнији морамо да као заједница (у медијама, изјавама, школи, породици) вреднујемо, истичемо и верујемо у те друге вредности као важне – каже наша саговорница.
Напомиње да су истраживања рађена у оквиру Института за психологију Филозофског факултета у Београду показала да неки ученици одустају од школовања на средњошколском нивоу јер породица не може финансијски да издржи, уколико су из мањег места, плаћање путних трошкова или евентуално смештаја.
– Њима је потребан организован превоз чије би трошкове покрила држава. Такође, налази указују да је у неким школама у којима иду деца из сиромашнијих средина смислено увести бесплатан оброк у школи јер ученици буду гладни, а немају новац за куповину ужине. Узнемиравајући је и податак из ПИСА студије из циклуса 2018, да такозвани резилијентни ученици (они који имају високо постигнуће, а долазе из сиромашније породица) чешће уписују стручне школе, него гимназије, чиме им је упис факултета отежанији. То указује да је потребна подршка у виду стипендија – истиче Виденовић.
Изјаву министарке Ђурђевић Стаменковски критиковао је Покрет слободних грађана који је у саопштењу навео да „деца не уче тако што им обучете униформу и мислите да ће то смањити ривалитет, већ искључиво кроз системски рад са њима“.
Devojčice u crvenom Foto: Z. S. M.
В. А. Данас
