Новинари нису дужни да открију идентитет извора информација, осим података који се односе на извршење неког кривичног дела. Управо то је најчешћи разлог због ког надлежни органи захтевају од новинара да открију идентитет извора информације, односно узбуњивача. Тортура кроз коју узбуњивачи пролазе након оптужбе да су починили кривично дело достављајући информације новинарима, служи да покаже грађанима како ће проћи они који се усуде да јавно укажу на кршење закона од стране „моћника“. У исто време, таблоиди радо и безбрижно злоупотребљавају право на анонимност, што генерално негативно утиче на кредибилитет медија.
Према Закону о заштити узбуњивача, „узбуњивач“ је физичко лице које изврши узбуњивање у вези са својим радним ангажовањем, поступком запошљавања, коришћењем услуга државних и других органа, носилаца јавних овлашћења или јавних служби, пословном сарадњом и правом власништва на привредном друштву.
Узбуњивач може да саопшти информацији послодавцу, овлашћеном органу или да их открије у средствима јавног информисања и њему је законом загарантована заштита, односно, лице које прими информације од узбуњивача, дужно је да штити податке о њему.
Ипак, у пракси је тешко заштити идентитет узбуњивача, јер одмах након пријаве неправилности, по неписаном правилу, „послодавац“ ангажује све ресурсе како би открио његов/њен идентитет, са циљем да узбуњивач трпи последице због откривања информације. Након разоткривања идентитета узбуњивача, против њих се покрећу дисциплински поступци, следе откази са посла, али и кривичне пријаве.
Веслачки савез Србије, Александар Обрадовић и Катарина Петровић
Према писању портала Пиштаљка, узбуњивачи из Веслачког савеза Србије указали су 2020. године на незакониту смену руководства и ненаменско трошење средстава које је потом уследило. Уместо да добију заштиту, против њих је покренут дисциплински поступак, а двоје узбуњивача је добило отказе.
Познат је случај Александра Обрадовића који је у септмебу 2019. године медијима доставио документе који указују на корупцију у предузећу Крушик. Он је ухапшен због изношења пословне тајне у јавност, али због притиска јавности пуштен је из притвора. Међутим, против њега се и даље води истрага и суспендован је са посла.
Катарина Петровић ухапшена је 3. јула прошле године због сумње да је злоупотребила службени положај тиме што је из информационог система МУП-а преузела полицијски извештај са увиђаја саобраћајне незгоде у којој је учествовао бивши директор Електромрежа Србије и кум председник Србије Никола Петровић. Касније је оптужба промењена у кршење Закона о тајности података. Катарина Петровић чека потврду ослобађајуће пресуде, али против ње се још увек води дисциплински поступак и није враћена на посао.
Адвокат и члан Комисије за жалбе Савета за штампу Родољуб Шабић каже за НУНС да се, према закону, статус узбуњивача добија на суду и да сходно томе, Александар Обрадовић и Катарина Петровић нису узбуњивачи.
“Суштински, иако им је тај статус ускраћен због наводних, мислим непостојећих, формалних недостатака, они то јесу. Они су у јавном интересу указали на незаконитости у својим срединама, на кршења закона и прикривање чињеница у приватном интересу моћних појединаца или група и то документовали иако су били свесни да због тога могу бити изложени и врло озбиљним непријатностима”, објашњава Шабић.
Како каже, институције су одговорне зато што они немају статус узбуњивача, јер им није приоритет да штите јавни интерес, већ политичке „елите“ и њима блиска лица.
“У складу са тим, циљ деловања је застрашивање, и то не само конкретно малтретираних већ и сваког коме слично понашање падне на памет. Томе су служили и спектакуларно хапшење Александра Обрадовића, својевремено подржано одурном кампањом функционера власти и таблоида у којој је етикетиран као страни плаћеник, издајник, шпијун и муњевито хапшење, суспендовање и оптужење Катарине Петровић”, наводи адвокат.
Он додаје да су обоје били малтретирани и суспендовани на послу, што је врло јасна и озбиљна претећа порука сваком ко би дошао на идеју да укаже на кршење закона.
“То је уједно објашњење за мали број узбуњивача код нас, као и за чињеницу да се Србија јако лоше котира не европским и светским листама корупције и организованог криминала”, наводи Шабић.
Новинари нису дужни да открију извор инфомација
У Закону о јавном информисању и медијима пише да новинар није дужан да открије извор информације, осим података који се односе на кривично дело, односно учиниоца кривичног дела за које је као казна прописан затвор у трајању од најмање пет година, ако се подаци за то кривично дело не могу прибавити на други начин.
Родобљуб Шабић сматра да надлежни рачунају на то да новинари не познају своја права и инсистирају на откривању извора као на наводној обавези „јер је у питању кривично дело“.
“Дакле, новинари и уредници немају обавезу и поготово не могу бити кривично гоњени уколико не желе да открију извор информација, изузев ако је реч о најтежим кривичним делима, минимално кажњивим са пет година затвора“, каже Шабић.
„Илустрације ради, за кривична дела одавања службене или пословне тајне која су стварно или хипотетички стављана не терет Александру Обрадовићу и Катарини Петровић запрећена је знатно мања казна. Мања минимална казна је запрећена чак и за кривично дело шпијунаже које је у једној правно неодрживој конструкцији министар Вулин покушао ставити на терет Обрадовићу”, додаје он.
Кодекс, таблоиди и злоупотреба анонимних извора
Кодекс новинара Србије не препоручује коришћење анонимних извора, осим ако нема другог начина да се дође до информација од јавног значаја, а новинар је дужан да поштује захтев за анонимношћу.
„Кодекс са правом не препоручује коришћење анонимних извора информација али га, такође с правом, не искључује. Ако нема другог начина да се дође до информације од посебног значаја за јавност, изворима који дају такву информацију, односно документа који је потврђују, а ради заштите своје приватности или безбедности траже анонимност, она се сасвим оправдано може омогућити“, појашњава Родољуб Шабић.
Проблем настаје када новинари злоупотребљавају анонимне изворе, што је честа појава у таблоидима, нарочито када желе неког да оклеветају или оптуже за нелегалне радње.
„У случају да се покаже да скривање извора служи за покриће његовог непостојања, кредибилитет новинара/медија биће озбиљно нарушена“, пише у Кодексу.
Као члан Комисије за жалбе Савета за штампу Родољуб Шабић примећује злоупортебе овог права у домаћим медијима.
“Нажалост, наша свакодневна реалност су, до скора незамисливе злоупотребе неименованих извора информација. Заправо, наводна заштита анонимности извора је претворена у инструмент за пласирање недовољно проверених или потпуно непроверених ’информација’ разних митомана или скандалмејкера и што је још горе, у могућност да сами новинари који су срамота за професију намерно ’креирају’ и пласирају нетачне информације или дезинформације”, наводи адвокат.
Он додаје да је такво понашање медија неприхватљиво без обзира да ли је мотивисано само подизањем тиража или жељом да се неком нанесе зло и штета.
Осим кредибилитета медија који објављује нетачне информације, наводно добијене од анонимних извора, нарушава се и кредибилитет медија генерално.
„Он (кредибилитет медија, прим. аут) је тренутно, могло би се рећи, буквално ’на дну’ и са тим у вези би се нешто хитно морало предузети. Али нажалост, то тренутно није реално јер су управо медији који најчешће и најгрубље крше стандарде професије инструменти и миљеници актуелне власти и уживају њену подршку, укључујући и слободан приступ подацима из база података органа власти и безбедносних структура који се другим ускраћују а и издашну финансијску подршку“, закључује Родољуб Шабић.
Ilustracija: Canva
НУНС, Ивана Крагуљ
