Уколико то буде утврђено, БЉП захтева да таква одлука буде објављена у дневним листовима, прецизирао је Михајловић за Фонет.
Он је објаснио да се не доводи у питање да ли држава има легитимни циљ да ограничи кретање због сузбијања ширења вируса, али БЦЉП сматра да ограничења нису била сразмерна.
Нека права могу да буду ограничена само у обиму у којем је то неопходно, предочио је Михајловић, уверен да у случају полицијског часа није било никаквог разлога да се старијима од 65 година не дозволи шетња напољу, у време када је то другима било забрањено.
„Трпање у продавнице“ старијих од 65 година од четири до седам ујутро назвао је контрапродуктивним и констатовао да је држава „пренаглила“.
Како је прецизирао, постојао је оправдани страх од тога шта ће се десити, пошто је било доста „непроверених ствари“, али су мере „предуго“ трајале.
Можда је у први мах имало смисла то што су власти пренаглиле са мерама, додао је Михајловић, али су то касније „морали да преиспитају“.
Он је рекао да БЦЉП нема превелика очекивања од суда, пре свега због тога што је Уставни суд донео одлуку да дискриминације није било, али је „морао“ да тужи државу да би се проверила делотворност правних средстава у Србији.
Ако се поступак не оконча „добро“, најавио је Михајловић, то бити коришћено као аргумент пред Европским судом за људска права у Стразбуру да је правно средство за заштиту дискриминације неделотворно.
Он сматра да поређење ограничења кретања током ванредног стања са кућним притвором има смисла, јер су та ограничења у појединим тренуцима била рестриктивнија од кућног притвора, у којем постоји право притвореника да сваког дана изађе у шетњу. Истовремено, како је подсетио, уз правилну употребу превенције, биле су отворене кладионице, цркве, пијаце и угоститељске радње, па се чини да није било потребе да се некима прекомерно ограничи слобода кретања.
Према речима Михајловића, нису узети у обзир ни људи са хроничним болестима млађи од 65 година, а којима је било дозвољено све што је било дозвољено и другима.
Говорећи о могућности политичких и медијских напада на БЦЉП због тужбе против државе, он је указао да „никада није лепо видети да те неко прозива за антидржавно деловање, а ти радиш само оно што је у интересу свих“, али је предвидео да Центар неће бити изложен озбиљнијим нападима.
„Тужба против државе није средство којим ми желимо у неког да упиремо прстом и да га оптужимо“, нагласио је Михајловић, истичући да би грађани требало да знају да је у њиховом интересу да се утврди да ли је држава прекршила неке своје обавезе.
Њему се „чини да је у области људских права веома тешко остварити право пред домаћим органима“ и да се то право веома често остварује тек пред судом у Стразбуру.
Уставни суд је требало да буде ажурнији и да по службеној дужности покрене поступке по питању уставности мера, а не да одлучује само по иницијативама које су подносили грађани, указао је Михајловић и оценио да је „немогуће“ да судије Уставног суда нису сматрале неке ствари неуставним.
Према његовом тумачењу, ограничење слободе кретања и лишење слободе су у својој природи исте мере, јер не дозвољавају напуштање неког простора, али суштина мере није у њеној природи, него у дужини трајања и контроли.
Он мисли да се Уставни суд није тиме руководио, јер је одлучио да је сврха мера била да се људи заштите од болести и да лишења слободе није било, док је као проблем означио и то што је Суд утврдио да није било дискриминације на основу старости грађана.
„Уставни суд је донео одлуку којом ће у сваком будућем ванредном стању свака власт моћи неоправдано да прави разлику по основу старости, и такав став ће бити опште обавазујући све док Уставни суд не донесе другачију одлуку“, закључио је Михајловић.
