Државу се то не тиче

Застрашујући напад, тј. покушај убиства новинара Милана Јовановића који је за портал „Жиг инфо“ из Гроцке писао критичке текстове о корупцији, криминалу и малверзацијама током гасификације те општине, није само оголио неслободу медија у овој држави. Напад на Милана Јовановића, наиме, као рефлектор осветлио је и питање солидарности, и то неке нове солидарности према новинарству и слободи јавне речи. Према човеку који је писао на основу својих истраживања, података и према својој савести, али против локалних моћника.

 

 

 

У глуво доба ноћи, 12. децембра 2018, новинару и бившем полицајцу, пензионеру Милану Јовановићу, особе сада већ познате јавности и истражним органима Молотовљевим коктелима запалиле су гаражу и аутомобил, а пожар се брзо проширио и на кућу. Пуцано је притом на улазна врата како ни он ни супруга не би могли да изађу. Обоје су преживели само зато што су побегли кроз прозор са задње стране куће. „Остали смо само у пиџамама“, каже за „Време солидарности“ Јовановић, „комшије су одмах прискочиле у помоћ, дали су нам своју гардеробу да имамо шта да обучемо. Супруга и ја смо остали без ичега, све је изгорело, није нам остало ама баш ништа.“

 

Сва новинарска удружења одмах су реаговала и захтевала од полиције и тужилаштва да што пре расветле злочин, као и околности под којима се догодио. Медијска коалиција је навела да „случај мора бити истражен до краја не само због тешких последица и озбиљних претњи по живот Милана Јовановића и његове супруге, већ и због његових сумњи да су налогодавци напада моћни појединци из руководства општине Гроцка“. Јовановић је и раније имао сазнања да се спрема његова ликвидација и о томе обавестио полицију: „Много је теже на локалу“, каже за „Време солидарности“, „одмах се зна ко пише, одакле су информације, и видите докле је то дошло. Ово је трећи пут. Претходни пут, председник општине Гроцка Драгољуб Симоновић лично је наручио моје убиство лицима која је требало да дођу и да ме ликвидирају. Лице које је требало да учествује у тој групи дошло је и обавестило ме. Уредно сам поднео пријаве и суду и тужилаштву и полицији, све је уредно достављено, али нико ништа није предузео.“ Председник општине Гроцка, Симоновић, под сумњом да је налогодавац, ухапшен је више од месец дана након напада на Јовановића, 25. јануара, и одређен му је притвор. Ухапшени су и извршиоци злочина и помагачи, а истрага је у току. За то време, Јовановић са супругом живи у изнајмљеном стану који 24 сата обезбеђује полиција, али тек после поновног упада у њихов стан. На наше питање да ли му се за све ово време обратио неко из државних институција, одговара: „Никада ми се нико није јавио, ни из општине, ни из Града, ни из Републике, из било које установе. Добро, из општине нисам ни очекивао, они су ми и запалили кућу, али сам мислио да ће да реагује Град Београд, општина Гроцка је београдска општина, да ће да реагује Вучић, да ће да реагује Влада, али препуштен сам себи. А како ћу да изађем из ове кризе сам, не знам.“

 

Уз велику захвалност и људско „свака им част“ Јовановић истиче Фондацију „Славко Ћурувија“ која му је обезбедила значајна средства; истиче и колегу Вељка Лалића, главног уредника „Недељника“, који му је поклонио новчани део награде УНС-а од 2000 евра; госпођу из Земуна која му је поклонила два апарата за кисеоник и здравствену установу из Ниша која му је послала количину лекова довољну за месец дана.

 

Уз причу о себи и оно што се њему догодило везује и случај Жељка Маторчевића, уредника портала „Жиг инфо“, коме се, како каже, такође нико није обратио са државног нивоа када су му јесенас нанете тешке телесне повреде: „Нико га није позвао, нити шта питао, као да не постојимо, као да смо грађани другог реда. Али помоћ медија и то да колеге обраћају пажњу на нас, мисле и пишу о нама – то доста значи.“

 

 

 

Фондација „Славко Ћурувија“ прва је преузела иницијативу и одмах након напада позвала новинарске и невладине организације и удружења, све друге организације и грађане, да уплатом добротворног прилога што пре сакупе помоћ. Акцију прикупљања помоћи покренули смо ноћас, извештавали су тада на свом сајту, како бисмо сакупили новац за најургентнији проблем – лекове, инхалатор и апарат за кисеоник, који су 70-годишњем Милану неопходни јер болује од бронхијалне астме и има три бајпаса. Новац за апарат смо прикупили у рекордном року од осам сати.

 

„Апсолутно нисмо очекивали да ћемо оволико да сакупимо“, каже за „Време солидарности“ Ивана Стевановић, извршна директорка Фондације „Славко Ћурувија“. „Били смо запрепашћени брзином и великим одзивом, за неколико сати смо премашили цифру. Схватили смо да постоји велика солидарност и одлучили да сакупимо више. Кренули смо од 100.000 динара да набавимо као најургентније апарат за кисеоник. У међувремену се појавила жена која је поклонила свој апарат и онда смо у ходу мењали план за шта сакупљамо и колико, али одговор људи је превазишао очекивања. Онда је идеја била да подигнемо лествицу и да сакупимо за хигијену, одећу, да видимо да ли можемо да ту кућу поправимо. Идеја је да покушамо да прикупимо што више новца и допринесемо да се Милан врати у нормалан живот.“

 

Обавештења која су из Фондације пламтела тих дана говорила су и више од уплаћених сума. „За мање од 24 сата сакупили смо скоро 750.000 динара. Хвала свима на донацијама! Идемо даље! Солидарност!“ Или: „За пет дана кампање прикупљања помоћи уплаћено је преко милион и по динара!“ Ивана Стевановић из Фондације сматра да се овај случај у коме су људи заиста показали солидарност у основи разликује од солидарности на какву смо раније навикли, а то значи најпре према болесној деци. „Ово је једна од акција која се базично тиче људских права, помало и политизоване ситуације где су људи масовно показали солидарност с новинаром у пензији, локалним новинаром који није познат свима, и веома ми је драго због тога. Реакција јавности показала је и колико је ужасан тај догађај био, људи су реаговали на тежину злочина, а онда су показали и изузетну солидарност. На нашем рачуну било је заиста великих уплата и уплата из целог света, а то је нешто на шта нисмо навикли када је у питању новинар. С Миланом су разговарали и представници међународних организација, посетили су га, питали га шта му је потребно. Са нама су контактирале разне организације, али је просто невероватно да нико, баш нико од власти није дошао да пружи симболичну подршку човеку коме се то десило. Нису му дали ни било какву материјалну подршку, а могли су бар нешто.“

 

Када су стигли резултати поступка утврђивања материјалне штете, добра вест је била та што је запаљену кућу новинара Јовановића могуће реновирати, а она друга односила се на процену вештака по којој укупна вредност грађевинских радова на кући и гаражи и радова на обнови електричне инсталације, као и процењена вредност кућних апарата и технике, износи око четири и по милиона динара. У акцији Фондације „Славко Ћурувија“ до сада се слило око половине тих средстава, па се апел за прикупљање помоћи до даљњег наставља.

 

„Јовановић са супругом сада живи у изнајмљеном стану“, каже Ивана Стевановић, „и плаћа кирију новцем који је заправо намењен поправци куће да би имао где да се врати. С друге стране, Град Београд има толико станова на располагању и у свом власништву, и најмање што су могли да ураде јесте то да му обезбеде стан. Међутим, ако га прими неки функционер или му нешто помогне, тако шаље јасну поруку да власт стоји уз независне медије и новинаре. А овако, шта кажу? Ухапсићемо налогодавце онда кад нам ‘заврну руку’ у Давосу, а заправо не показујемо никакву врсту ни солидарности ни одговорности тиме што га нисмо ни посетили ни помогли на било који начин.“

 

 

 

На сајту о слободи медија „Цензоловка“ речено је да су примери када су новинари наставили да истражују корупционашке и друге афере због којих су њихове колеге страдале или су имале више среће па су „само“ биле прогањане и затваране, спадају у најсветлије традиције новинарства. На ту традицију већ се био позвао Веран Матић, председник Комисије за истраживање убистава новинара, који је упутио апел новинарима у Србији да се ангажују и истраже приче које је започео Милан Јовановић.

 

„Предлажем“, рекао је Матић, „да све водеће српске редакције истраже, натенане и из почетка, барем по једну причу Милана Јовановића коју је ‘Жиг инфо’ објавио о томе како се одлучује и како се троши новац пореских обвезника у општини Гроцка. То би била солидарност на делу.“ У свом саопштењу даље је поручио: „Ако се тако организујемо и расветлимо ове приче, у сваком кутку Србије ће се знати: ко покуша да претњама и насиљем ућутка локалне новинаре који пишу о неподопштинама моћника, добиће огроман публицитет у медијима диљем Србије. То би био најбољи начин да заштитимо и наше колеге из Гроцке, а убудуће и све наше колеге из малих медија широм Србије.“

 

Говорећи о слободи медија, Милан Јовановић је за „Време солидарности“ оценио да су то овде само празне приче. „Жао ми је што нас, слободних новинара нема више, али надам се да ће бити боље јер видим да и неки млађи новинари почињу да се буде. Сада имам толико информација да када бих писао годину дана, не бих могао све да напишем. У писмима која добијам, порукама, информацијама, људи пишу све оно што раније нису смели да кажу или нису знали коме да кажу, све ми то сада нуде, али да они остану анонимни. Људи се, ипак, још увек боје.“