Почетна » Цео живот у приколици или коферу – и после 26 година бројни проблеми избеглих

Цео живот у приколици или коферу – и после 26 година бројни проблеми избеглих

од admin
0 коментар

 

Тај 4. август 1995. године Ненад Абрамовић из удружења Завичај запамтио је по колони. Имао је 27 година и, како каже, у том тренутку није био свестан шта се дешава.

„Сели смо у тај трактор, породица…и цео живот вам стане у једну тракторску приколицу. И то је срећа ко је имао тракторску приколицу, некоме је цео живот стао у један кофер или у једну најлонску кесу“, прича Абрамовић.

Он је један од око 250.000 Срба који су из Хрватске отишли у избеглиштво.

„У тој колони су се рађала деца, у тој колони су људи умирали, негде су успут и затрпавани, можда се некоме ни гроб не зна“, додаје.

Они који су преживели упутили су се углавном према Србији, у нади да ће тамо бити безбедни. Власт Слободана Милошевића, међутим, није дозволила да трактори са избеглицама уђу у главни град.

„Београд је за нас Крајишнике тад, у то време, био помало забрањени град“, каже Абрамовић.

 

Држава је спремала други план. То су схватили родитељи Милке Кајганић. Бициклом, али и пешке успели су да стигну до Бањалуке, а затим аутобусом до Бјељине. Одатле су, каже Милка, били стављени у воз на којем је писало Београд.

„Тата је погледао уназад и видео да Авала остаје иза њих и рекао је ‘људи одосмо ми на Косово“, каже публицисткиња Милка Кајганић.

Воз су, каже, успели да зауставе, а путници почели да из њега беже.

„Ту у обезбеђењу воза су били аркановци и тада је настало страшно нешто, што се никад не може заборавити. Они су их тукли кундацима, са чим год су могли, окрвављене назад трпали у воз… Оно друго што се разбежало нису ишли за њима. Међу тим разбежаним су били мој отац и мајка и они су кренули пут Београда“, прича Кајганић.

Многи, ипак, из тог воза нису успели да изађу.

Бројни су проблеми Срба из Крајине и данас. Неки су још без крова над главом, неки не знају судбину својих најближих. Ни Србија не ради довољно на решавању овог питања. Према речима изасланика председника Србије Верана Матића, послење три године није било корисних података који би довели до проналаска несталих са једне или са друге стране.

„Мислим да најмање што наша држава треба да уради према вама је да вам се извини због тога што није ефикаснија у инсистирању или сарадњи на проналажењу несталих… И на томе што је овај процес толико успорен“, каже Матић.

Док је у Београду почетак августа период за парастосе, у Хрватској се годишњица Олује слави.

„Хрватска буком и слављем, ватрометом прикрива оне контроверзе везане за саму ту агресију, ја бих је назвао, тај злочин. Јер што је већа бука то је мања шанса да се неки странац, неко из млађих генерација, посебно у Хрватској, запита да ли има неког проблема ту“, каже политиколог Младен Мрдаљ.

Операција Олуја трајала је од 4. до 7. августа 1995. године.

Сања Соврлић   Н1

Можда ти се свиди

Оставите коментар