У тренутку писања овог текста (уторак, 24. март), Србија полако приводи крају трећу недељу од појаве новог вируса корона код нас. Уједно, изгурали смо и прву недељу под пооштреним мерама полицијског часа, који је сада продужен и траје од 17 до 5 часова. Мере које Влада Србије доноси и мења малтене из сата у сат и даље уносе узнемирење међу грађане.
Саме мере које спроводи Србија нису никакво чудо невиђено у остатку света. И у Европи има земаља у којима се забрана кретања спроводи на различите начине; у Ломбардији су хотели, тржни центри и слични објекти преуређени у објекте за смештај оболелих од новог вируса корона. Такође и поједине америчке државе увеле су посебне термине када пензионери могу у набавку по великим маркетима. Самоизолацију сада препоручују сви (чак и Велика Британија), осим Холандије која се још нада стварању колективног имунитета. Због тога је на мети критика СЗО и целе ЕУ, а да им идеја можда није најбоља говори податак да међу чланицама ЕУ имају највећу стопу смртности од новог вируса корона у популацији млађој од 50 година.
Код нас су бројеви још увек мали да би се могли изводити било какви закључци, али до појаве овог броја „Времена“ на киосцима нема сумње да ће број регистрованих случаје инфекције ковидом-19 бити вишеструко већи, јер почиње појачавање обима тестирања.
Ипак, проблем са мерама које Србија спроводи није толико у њиховој ригорозности, колико у ад хоц приступу који доводи до панике у одређеним деловима јавности. Наиме, утисак је да Влада Србије прво донесе меру и обавести јавност о њој, а онда смишља како да је спроведе у дело, суочена са препрекама у реализацији. Навешћемо само неколико примера: потпуна забрана кретања грађанима старијим од 65 година (70 у руралним срединама), изазвала је проблем око набавке намирница, па је уведено „луфтирање пензионера“ једном недељно, од 4 до 7 ујутру. То је изазвало километарске редове испред великих маркета, па сад чекамо кризни штаб да смисли како даље. Социјална давања попут дечјих и родитељских додатака исплаћена су на време, али је Пошта Србије затворила шалтере, па они који ова давања подижу у поштама за сада не могу да дођу до свог новца. Пензије лежу на рачуне у уторак и среду, а према сазнањима „Времена“ Народна банка Србије наложила је банкама тек у понедељак да доставе спискове корисника старијих од 65 који никога нису овластили на свој рачун. Ауторка овог текста има оца пензионера који је међу реткима из своје генерације вичан услугама електронског банкарства, па је долијао мери тако што је целу пензију пребацио на ћеркин рачун. Ћерка није ризична група, па ће на банкомат у пуној ратној опреми (маска, нитрилне рукавице, наочари). Општи је утисак да људи налазе начине да „хакују“ ванредно стање, а да уједно не прекрше ниједну од уведених забрана.
Иако је министар здравља Златибор Лончар рекао да електронски рецепти важе за оне који годинама добијају исту терапију за хроничне болести (на ово смо се жалили и у прошлом броју „Времена“), та вест још није допрла до свих домова здравља, а ни до апотека, но, могуће је, уз шармирање медицинске сестре, продужити електронски рецепт телефоном.
Од осталих новости имамо то да до пре неки дан нисмо знали да су власници паса осетљива група, па су успели да се изборе за 20 минута око зграде – да се Џеки олакша.
ХАОС У СТУДЕЊАКУ
Међутим, појавиле су се нове групе заиста угроженог становништва, и за њих се сада убрзано траже решења. Једни су студенти којима је у уторак, 17. марта само наређено да напусте студентске домове и иду кућама, у циљу спречавања ширења вируса. Недељу дана касније, 24. марта, они су позвани да се врате у Београд и изнесу своје ствари из соба како би оне биле слободне у случају повећаног броја инфицираних новим вирусом корона. Откако су у Србију стигли кинески експерти, кризни штаб и Влада Србије безглаво јуре да спроведу њихове препоруке, и због тога долази до хаоса у појединим областима. Управа Студентског центра Београд прво је студентима послала обавештење да ће ако у наредна 24 сата изнесу ствари бити награђени ослобађањем плаћања станарине за време ванредног стања. Касније током вечери, награда је претворена у казну: ко не изнесе ствари, плаћаће пуну станарину докле год траје ванредно стање. Резултат: око 400 студената смештених у Студентском граду, са све родитељима, пожурило је (колима, јер међуградски јавни саобраћај је укинут) да испразни собе. Осталима је запрећено да ће им ствари бити изнете и смештене у некакве магацине, прича за „Време“ И.Р., студенткиња из Краљева. А онда је у уторак у 15 часова, док су студенти и родитељи јурцали да се покупе из Београда да не би прекршили полицијски час, министар здравља Златибор Лончар саопштио како Студентски град ипак неће бити намењен смештају оболелих јер су кинеске колеге процениле да је Сајам адекватнији зато што има више улаза – за оболеле и за лекаре.
„Испада да су људи без разлога јурили по ствари“, каже И.Р. и додаје да у Студентском граду тешко да се може ико адекватно сместити јер нити има одвојених улаза нити сви блокови располажу исправним лифтовима. Додајмо и да су блокови у Студењаку шестоспратнице са лавиринтима од ходника.
Крагујевац и Нови Сад су још у првом тренутку наложили корисницима студентских и ђачких домова да са собом однесу све своје ствари, тако да у овим градовима у уторак није било пометње. У Крагујевцу је званично потврђено да ће студентски и ученички дом бити коришћени у случају повећаног броја оболелих, те да су собе већ спремне и дезинфиковане.
КО СЕ ЛЕЧИ БЕСПЛАТНО
Држављани Србије које је затварање аеродрома и граница затекло ван Србије пожурили су назад. Наишли су на хајку, како на друштвеним мрежама тако и на конференцијама за новинаре државног врха. „Пожурили овамо да их Стевановић (директор Инфективне клинике КЦС, прим.нов.) лечи, јер им је овде бесплатно, а у Аустрији кошта“, подсмевао се председник Александар Вучић у недељу, 22. марта на конференцији за новинаре.
У наредним данима, мантру о злим гастарбајтерима који су појурили да се лече о нашем трошку понављао је и министар здравља Златибор Лончар. Вучић је још „подебљао“ антагонизам према „гастарбајтерима“ подсмешљивом тирадом у којој је рекао да су отишли јер им није ваљала Србија, а сад им је добра, па се нада да ће бар пола њих остати овде и после короне. Прескочио је или заборавио да каже: већина тих људи су студенти које су факултети послали кући, сезонски радници који свакако немају другу матицу осим Србије, али и наши држављани на раду у иностранству којима су земље боравка издале наредбе да се врате кући. У понедељак, 23. марта увече, у Србију је стигао авион са нашим држављанима који су се од којекуде докопали Франкфурта, а потом и Париза, одакле их је покупио авион Ер Србије. Љубомир Гочић из Болеча возио је камион у САД, а онда се, пошто тренутно није могуће да ради, запутио у Србију. Стигао је, каже у разговору за „Време“ до Франкфурта, тамо их је дочекао наш конзул, успео да обезбеди смештај у неком пристојном хотелу, а онда су полетели за Париз. Из Париза су слетели у Београд и ту почиње агонија. „Ја сам добио решење о 28 дана кућне изолације. Али онда су нас поделили у две групе, у два аутобуса и под пратњом војне полиције спровели негде, нико од нас није знао где. Једна група је послата у Суботицу, чуо сам се са њима, немају где да оперу руке.“
Гочић каже да његова група није имала појма где је тачно смештена, знали су само да су негде у близини Лисичјег јарка, Општина Раковица. Заједничким снагама, кроз разговор за „Време“ утврдили смо да се део наших грађана из иностранства налази у хотелу „Слодес“ у Раковици.
„У собама нас има између двоје и четворо, у понедељак није било грејања, а данас га мало има, мало нема. Имамо купатила, али немамо одећу, јер нам је свима пртљаг остао у Паризу“, каже Гочић.
Од хране су у уторак добили хлеб и паштету: „Најгоре је што нам нико ништа не прича. Ми смо ушли у аутобусе са решењима о кућној изолацији и негде на пола пута схватили да не знамо где нас возе. Једина особа која је према нама била пристојна је конзул у Франкфурту, после њега нам се више нико није ни обратио осим војне полиције.“
Гочић каже да нема ништа против мера које су уведене, 28 дана изолације нису му проблем, али: „Смета ми нехуман третман, смета ми што државни званичници стварају атмосферу у којој се прави хајка на нас. Измерена нам је температура, нисмо тестирани на корону, али ево, моје комшије у Болечу, а свима сам им слао новац из Америке, мисле да не треба да се вратим кући. Направљена је атмосфера у којој смо ми испали главна претња, људи које треба ловити и затварати у концентрационе логоре.“
Колико је третман ових људи лош, Гочић описује и кроз телефонски позив који је добио у уторак ујутру. Непознат женски глас тражио је да јој наведе лекове које узима за хроничне тегобе, али брзо: „Рекао сам јој – жено божја, не знам називе, знам како који изгледа, полако. Онда је почела да виче на мене, па сам спустио слушалицу.“ Гочић демантује тврдње Вучића и Лончара о томе да је овде дошао како би се лечио бесплатно: „Ја сам осигураник Србије и у Србији сам зарадио пензију. Дакле, не гребем се ни о кога, имам српску здравствену књижицу. Зашто наш народ трују против нас зарад политичких поена? Зашто ја као пензионер да возим камион по Америци? У мојој групи су били сезонски радници на грађевини које су буквално истоварили у Франкфурту да се снађу како знају, а не знају ни језик.“
Гочић сматра да их је од још горе хајке коју сопствена држава води против њих донекле спасао само снег који је 23. марта затрпао Србију. Тамо би били смештени у шаторе које је прошле недеље развукао министар одбране Александар Вулин.
Све у свему, ванредно стање је чињеница, нико не спори да је изолација неопходна, међутим, оно што имамо у пракси је следеће: Влада, а сада са њима и кинески стручњаци, смисле меру и одмах нареде грађанима да је поштују. Али, план за спровођење те мере прави се тек касније, што ствара панику и страх међу грађанима. На примеру држављана Србије који су дошли из иностранства видимо и непотребно прављење раздора између друштвених група. Додајмо томе и грешке које људе излажу ризику од ширења вируса: трпање у аутобусе, безразложно окупљање великог броја студената и родитеља у Студентском граду, пензионерске редове испред маркета… Мере су на папиру смислене, већина грађана је свесна да су им нека права ускраћена да би им се заштитило оно главно: на живот и здравље. Спровођење мера је, међутим, лоше планирано и некоординисано, а комуникација представника власти са грађанима лоша. То видимо и на свакодневним конференцијама за новинаре: када говоре Дарија Кисић, Јелена Милошевић, а нарочито Предраг Кон, свима нам је све јасно и нема нервозе. А онда микрофон узме Златибор Лончар или, не дај боже, Александар Вучић, и све оно што су нам епидемиолози објаснили смирено и јасно, они понове нервозно, збуњујуће и уз дреку.
Доктор Кон је у понедељак рекао кључну ствар у вези са новим вирусом корона: „Све ово је за нас ново и још увек учимо.“ Кад би председник Вучић то чешће понављао, можда бисмо сви били смиренији.
јована глигоријевић Време
