Написао сам то више пута, и поновићу: Н1 и Нова су кичма побуне у Србије. Звучи претерано, преозбиљно, патетично? Напротив, то је књишко знање. Да објасним. Да би побуна претендовала на успех, треба да постоји заједница побуњених. Заједнице не настају одједном, ни из чега. Поготово заједнице које се формирају унутар већ постојећих заједница. Јесте, баш као претходних скоро годину дана, заједница побуњених житеља Србије настаје од делова неких претходних заједница из којих људи иступају да би постали чланови нове заједнице. То практично значи да се напуштају раније свакодневне рутине и стварају нове.
Јесте, то хоћу да кажем – заједница настаје и отеловљује се у ритуалима свакодневног живота: 16 минута тишине свакога дана, први нови ритуал; окупљања испред полицијских станица да се демонстрира подршка приведенима и да се покаже да нема страха, други нови ритуал; блокирање раскрсница и колективне вечерње шетње, трећи нови ритуал… Читалац даље може и сам. Ове нове праксе чине много тога доброг за побуну: људи се упознају и везују једни за друге што је основа за солидарност и емпатију, када их треба показати. Другим речима, основа за заједничку борбу. Али, све су то месни ритуали: људи су у непосредном контакту, могу да се виде и преброје, али, колико год то било важно, није и довољно.
Колико год да су велики скупови, изузев оних од више стотина хиљада људи, тешко је узети их и разумети као нешто више од манифестације локалног заједништва. А на столу у овој побуни је цела држава. Кад год смо на улици, ми желимо да су сви на улици, али не можемо бити сигурни да је заиста тако. Јесте, види читалац куда сам се упутио, говорим о замишљеној, имагинарној заједници. Само што замишљена заједница ни приближно није исто што и измишљена заједница. Можемо измишљати шта год хоћемо, али замислити заједницу можемо само ако има основа за то. А основ су, у овој нашој тешкој ситуацији, Н1 и Нова. Зато кажем да су они кичма побуне.
Када смо на улици, на Н1 и Новој видимо да су и другде људи на улици и знамо да је то та наша нова, нека буде да је и национална, а не само побуњеничка, заједница. Н1 и Нова су наши канали за повлачење повезујућих нити. То што су објективни, што се труде да дају истините вести засноване на чињеницама – нека ми опрости читалац што ћу то рећи – мање је важно. Сумњам да ико више гледа Н1 и Нову да би сазнао да је режим с Вучићем на челу криминалан. Публика Н1 и Нове, дакле побуњени житељи Србије све то одавно већ знају, зато се и буне. Нешто друго је важније, на Н1 и Новој видимо да нас је много, да делимо исту стварност, да нас муче исте бриге, па смо зато привржени, све више, једни другима, и да због свега тога на концу имамо право да да претендујемо да постанемо нова, боља нација, заједно с та два национална медија.
И ево, овде ћу стати, престаћу да давим читаоца књишким знањем. Прелазимо на практичне ствари. Н1 и Нова морају да се одбране. Морамо то да урадимо како знамо и умемо, јер нема шта да их замени, барем не одмах, а вероватно ни ускоро. Мрежа медија у Србији је разорена. Људи са Нове и Н1 неће имати где да потраже посао и да наставе да раде све исто што су радили и до сада. Биће то њихови лични кошмари, ако остану без посла. Али ће то бити и један велики колективни кошмар, јер ћемо дословно остати једни без других. Нишлије без Новосађана, Београђани без Новопазараца, Ваљевци без Краљевчана, Ужичани без… и тако редом, схватио је читалац.
А баш то, да останемо без Н1 и Нове, и једни без других, као да је барем за тренутак у среду заличило на неминовност. Данима су студенти држали под опсадом бедни РТС који никоме ни за шта није потребан и ничему не служи, осим режиму. Данима дакле, не би ли уценили режим да формира глупи РЕМ. Залудног ли посла и губљења времена. А сад, хоћемо ли да направимо прстен око Н1 и Нове, и да их не дамо? Шта год да одлучимо, хајде барем прво да освестимо зашто су нам они важни. Па да упоредимо то с РТС-ом, који нам уопште није важан, и да онда видимо да ли бисмо макар исто време и енергију посветили Новој и Н1 као што смо то урадили за РТС.
Е, ево слеже читалац раменима, зар Н1 и Нова нису приватне медијске куће? Јесу. Али отргле су се, урадиле добар посао, и постале су националне. Сваки власник би то морао да поштује. Десило му се нешто веће од новца и зараде. То под условом да је власник нормална и пристојна особа. Не знамо да ли је тако. Кад се ономад десила продаја, написао сам да је то издаја. У среду је заличило да се издаја коначно реализује. Ако је заиста све отишло на добош, онда власник није продао само Н1 и Нову, продао је и побуну и угасио наду да Србија може бити боља него што је била до сада. Није ми тешко да то понављам: није овде реч само о ослобађању од криминалног режима, на ствари је цела нова држава.
Можда првих месеци то није било сасвим јасно, али од тада до данас сви смо примили к знању – ова побуна је државотворна, она ослобађа и ствара. Сви потребни обрасци за то су на делу. Али, ако је власник издао, онда се мора рећи да је у тај – назовимо га тако – државотворни побуњенички матриx био учитан вирус од самог почетка. Ако је тако, треба мислити брзо и тражити друга решења. А док нешто не смислимо, треба бранити Н1 и Нову по сваку цену.
Foto: Predrag Trokicić
