Више од два месеца у Пионирском парку налазе се шатори. Овај камп оформили су „они који желе да уче“ који су врло брзо добили надимак Ћаци, а „насеље“ Ћациленд. Првобитно представљен као вид „протеста“ студената који желе да уче, и то баш пред 15. март, данас о њиховим захтевима скоро нико и не прича.
У међувремену се камп проширио на плато испред Скупштине и више се не зна чему ова насеобина уопште служи.
Више пута су медији откривали да ту има више оних који се лажно представљају као студенти, а у последње време у парку је реткост уопште видети младог човека.
Саговорници Данаса су сагласни да је „Ћациленд“ нека врста последње одбране режима, да служи томе како би се заплашили грађани и студенти који би ту правили протест, али га карактеришу и као место где се окупљају људи из света подземља и „забрањени град“ за новинатре.
Анђелковић: Ћациленд је ту да се Вучићу не би десило оно што у својим ноћним морама види као репризу 5. октобра
Политички аналитичар Драгомир Анђелковић истиче за Данас да је оно што грађани популарно називају „Ћаћиленд“ доказ да Александар Вучић нема поверење у државне институције Србије, односно да од када је дошло до студентско-грађанског масовног покрета, живи у параноичном страху.
„„Ћаћиленд“ по својој структури, поготово онај његов део испред Народне скупштине Србије, подсећа на средњовековни војни логор. У њему се наводно налазе „студенти који хоће да уче“, али бројни снимци сведоче да су тамо стационирани својеврсни паравојни одреди. Њих смо најбоље могли да видимо, у пуној борбеној приправности, током масовног окупљања грађана против Вучићеве диктатуре 15. марта. Лажни студенти и њихов наводни протест, представљају изговор да се од Председништва до Народне скупштине запоседне простор и перманентно држи под контролом од стране режимских парамилитарних, по свему судећи у великој мери криминалних, јуришника. Тако се ствара „сигурна кућа“ за српског спин диктатора“, наглашава Анђелковић.
Он се, додаје наш саговорник, плаши да полиција и војска, иако формално и даље поштују хијерархијске ланце, ако дође до кулминације напетости између режима и незадовољних грађана, одбије да интервенише против последњих.
„Да му се не би десило оно што у својим ноћним морама види као репризу 5. октобра, Вучић је, стиче се утисак, окупио јуришнике-лојалисте, односно приватне војске разних мафијашких босова који раде са режимом, како би био сигуран да ће имати ко да га брани од народа коме је дојадио. То је прави смисао подизања шаторског паравојног кампа „Ћаћиленд“, који би, с обзиром на башибозук (турске нерегуларне трупе) који је ту окупљен налик ономе који су користили Османлијски освајачи, требало пре звати „Ћаћистан“. Назив „Ћаћиленд“ некако асоцира на „Дизниленд“ и забаву, а код нас је сада у центру Београда у питању најгори оријентални средњовековни мрак“ наводи Анђелковић.
Дикић: „Тамо не можете да разликујете студента од мафијаша, професора од макроа, активисту од батинаша“
Водитељ КТВ телевизије Александар Дикић за Данас каже да је „Ћациленд“ последња линија одбране Александра Вучића, али и његова визија Србије после успешно спроведене контрареволуције.
„Јунаци Ћациленда већ себе виде на важним државним позицијама – од Мише Вацића, преко Нине Шоботе, до Кума Пане. У Ћациленду је све измешано, прави политички, вредносни и (не)људски мелтинг-пот. Не можете да разликујете студента од мафијаша, професора од макроа, активисту од батинаша“, каже Дикић.
Он упозорава да су пред Србијом две могућности.
„Постоје две опције: или ће наступити ћаћизација Србије, или ћемо то сметлиште из Пионирског парка почистити, окадити и ослободити. По једној верзији, у том парку постављена је осматрачница Врховне команде са Кајмакчалана, као део наше културе сећања. Ћациленд ће постати део наше културе заборава, јер време у човеку потискује све оно ружно што му се десило, а Ћациленд, као Вучићева врховна осматрачница над остатком непокорене Србије, једна је од највећих срамота које су задесиле српски народ“, наводи Александар Дикић.
Матић: Пионирски парк постао „забрањени град“ за новинаре
Окупирани Пионирски парк и простор на улици испред Скупштине Србије, судећи по броју напада на новинаре и спречавању да раде свој посао, као да су постали „забрањени град“ каже Веран Матић за Данас.
Указује да су примери напада на новинаре бројни и издваја неке од њих.
„Екипа КТВ и Немања Шаровић спречавани су да снимају и разговарају са онима који бораве у том простору. Поред увреда и поливања кафом, отиман му је микрофон. Иако је полиција била присутна, није заштитила екипу. Управо супротно – тражили су да напусте парк. Када је екипа КТВ то одбила, са намером да наставе да снимају репортажу, физички су интервенисали полицајци, силом одводећи Шаровића у полицијску станицу“, каже Матић.
Он наводи да уместо да га заштити, полиција ће, како је најављено, против екипе КТВ поднети пријаву за кршење јавног реда и мира, тј. „непристојно, дрско и безобразно понашање“ и додаје да је неколико дана касније, Шаровић је поново приведен због снимања репортаже о нерегистрованим тракторима, а трећи пут је нападнут у присуству полиције која није реаговала.
„Миодраг Совиљ, новинар Н1, са камерманом је покушао да сними репортажу када му је непознати мушкарац у парку рекао да му није дозвољено да то ради. Када је упитао присутне полицајце да ли је то тачно, они су му одговорили да нису упознати са тим и да је парк јавни простор. Међутим, када је покушао да настави снимање, исти непознати мушкарац га је у томе спречио“, каже Матић.
Поред ових случајева Матић набраја још напада на новинаре.
„Новинарка Инсајдер ТВ била је спречена да сними шта се догађа у парку. Исто се догодило још једној новинарки Н1. Екипи Нове С био је забрањен улазак у парк, уз увредљиве поруке и претње, новинарка Истиномера нападнута је док је снимала шаторе постављене на улици испред парка када је желела да о томе направи прилог, Ирена Стевић са екипом Инсајдера заустављена је и спречена да снима репортажу у парку од стране три непозната мушкарца који су изгледали врло насилно. Полиција је немо посматрала овај догађај, штитећи насилнике у тој намери, уредница портала КоССев била је спречена да снима од стране непознатог младића који је изашао из шатора и спречио је – у присуству полиције, новинар Инсајдер ТВ нападнут је од насилника из тог „забрањеног града“, указује он.
Матић каже да управо због насиља према новинарима од стране оних који се налазе у парку, није било много покушаја да се извештава са овог јавног простора, јер би сигурно било још више случајева напада на новинаре.
„Овај својеврсни камп направљен је из посебних разлога, а не из оних који се често наводе – да је то место протеста студената који хоће да уче. Свакако, једна сврха му је да застраши и запрети студентима и грађанима који протестују већ шест месеци и да се спречи било какав евентуални протест испред зграде Скупштине или Председништва“, каже.
Додаје и да о томе најбоље говори и то што полиција чува насилнике, а прогања оне који обављају новинарски посао са жељом да информишу о ономе што се догађа у парку, на дечјем игралишту и поред културних споменика, којима више ни грађани, ни туристи, ни новинари, ни деца не могу да приђу.
„Веома је важно да се спречи могућност да цела Србија једног дана буде као овај забрањени простор у центру престонице. Овим нападима и забранама приступа новинарима нормализује се насиље над медијима. Уз токсичне изјаве водећих политичара, дискредитације и увреде новинара и медија, ствара се запаљива смеша која ће само повећавати број напада на новинаре и ограничавање њиховог рада“, каже Матић и апелује да удружења новинара и асоцијације медија морају јединствено захтевати од надлежних институција – а у првом реду полиције и тужилаштва – да омогуће новинарима несметан рад и на овом простору.
Foto FoNet Sofija Vukajlović
Угљеша Бокић Данас
