Никола Демоња, млад и успешан музичар огласио се на друштвеним мрежама и изразио свој став према стању у држави.
Наиме, он је отвореним писмом показао страх јер, како ствари стоје, он, његова супруга Ана Штајдохар и ћеркица Ниа морати да оду из земље, „трбухом за крухом“.
„Време је за збогом, Србијо.Мени још није време. Нама. Али се плашим да се оно (поново) долази. Приближава се.’99. кад се НАТО, злочиначка организација изопачених курви и искомплексираних квази-мушкараца са очигледно малим пишама, обрушила својом беспотребном силом на нас, решио сам да морам да одем одавде. Да једноставно морам. Иако сам имао 15г кад је то срање почело.
Кад са 15г доживите други рат, други пут бомбе, склоништа, уплашене мушкарце и престрављене жене, чудне ствари почну да се дешавају у мозгу.
И отишао сам, захваљујући свом таленту, и раду својих родитеља, у тај дивни свет. На запад. Тамо где се све то како би код нас требало, јер нам говоре да само тако сме, дешава.
Далеко од тога да је тако.Али то је друга тема“, започео је ово писмо Демоња а онда објаснио да колико год људи оду из земље због ситуације каква им се намеће, свако пати за својом домовином.
„Пожелео сам да се вратим. Зато што сам ја Србин. Након што сам човек, и музичар, прво следеће је да сам Србин.
И желео сам да будем свој међу својима. И зато што волим своју земљу. И свој народ.Тада је то деловало смислено. Како је покојни др Ђинђић говорио – да свако буде најбољи у ономе што јесте, на тај начин да будемо сви бољи, праве патриоте према својој земљи. Знамо сви одавно како би то требало, је л’… Међутим још боље знамо како јесте.“
Никола се онда осврнуо на политичку ситуацији наше земље, на то што у Србији годинама није ништа боље него држава све више тоне.
„Годинама већ гледамо како се препуцавају ови и они. Прво су језиве ствари радили ови. И све довели на руб пропасти. Па су власт преузели они. И све то још више упропастили. У свиленим рукавицама, и са златним маскама. Али онако крајње бахато, јер су били сигурни да нећемо никад гласати за ове. Јер их се плашимо. Међутим, ево, изгласали смо опет ове. И сад се ови бахате најстрашније. Сад примитивизам са каматом наплаћује свакој свиленој рукавици, и златној масци. Сад месар грди доктора, а зидар професора. Само су заменили улоге, ништа више.
Љуте се, вероватно сте приметили, неки интелектуално инфериорни, што су деца у Ивановићевој емисији рекла шта су рекла о свевишњем премијеру. А деца к’о деца, што на уму, то на друму. Још нису схватила да је мудрије бити лажљиви љигавац. Нека можда никад и неће. Кукала им мајка. А нико се није љутио кад су разни политичари, укључујући свевишњег, користили децу на све могуће разлоге, у свим могућим кампањама, скупљали поене на њима. Нити је то било коме сметало. Чак се и г. омбудсман јавио поводом ове теме. Од свих могућих проблема са којима се деца суочавају, почевши од сиромаштва, катастрофалног школства и чемерним животом унесрећених педагога, насиља, и да не набрајам даље, господин се ухватио за хумористичку емисију. Једино што има смисла је што је то смешно колико је глупо, а смешно иде уз хумор, је л’.“
Саксофониста се присетио и оних година које је провео у иностранству, где је политичка ситуација доста другачија, где вође државе не искачу сваких неколико минута на телевизији.
„За моје четири године живота на западу, ово желим већ дуго да напишем, ја нисам знао – НИСАМ ЗНАО – ни ко је премијер, ни ко је председник, нити састав владе, нити ко коло води, ништа. Апсолутно јебено НИШТА нисам знао. Зато што је моје било да студирам. Да се сналазим. Да радим. Да учим. Да свирам. А не да ми политичари искачу иза сваког ћошка са својим кретенским причама за те њихове интелектуално инфериорне, што им тапшу као фоке за кантицом рибе.Никада се ни један једини политичар није појављивао у медијима толико, нити људе политика уопште интересује или дотиче. Не, они једноставно живе своје животе.Тако се то ради у озбиљним државама. У организованим друштвима.
А како се код нас ради, мислим и на ове, и на оне, да случајно неко не помисли да сам на нечијој страни, плашим се да је „збогом Србијо“ питање када ће се, а не да ли ће се десити. Сломиће ми се срце ако опет будем морао да одем, али пре ћу тупом виљушком да избодем то своје српско срце, него што ћу себи да дозволим да ме разни „доктори“ са својим плагијаторским дипломама од 500€ стављају где они мисле да је место нама који смо се заиста школовали, мучили за свој резултат и знање.
Неке од њих је срамота колико нам добро иде. И мене је срамота кад видим колико пензионера у набавку иде у локалне контејнере. И на шта личе болнице, домови здравља, школе, ма све државне установе. Колико је свака црна статистичка ставка у порасту. И колико се из године у годину све теже живи. Куповна моћ све слабија. Цене нон стоп скачу. Још само порез на курац да уведу, и прешли су игрицу.Серем им се у дипломе, и у власт. Једино што им заиста добро иде, је што све што је добро – иде, одлази, напушта ову смејурију од државе. Или ће тек.Јако тужно. И јако ружно“, закључио је Никола ову исповест.
