Вршњачко насиље у Србији: Између протокола и статистике

„Плашим се много. Сви ме исмевају јер сам мршава. Другари ме често муче, туку, везују косу за ногаре клупе, а једном су ме и давили пертлом“, испричала је ученица једне београдске школе. Девојчица је била толико застрашена да није смела ни из куће да изађе и да се игра напољу. Родитељи кажу да ни учитељица, ни директорка школе нису придавали значај свему што се догађала, напротив, трудили су се да то заташкају. Дете је школу променило, али трауме су остале. Заувек.

Сваке последње среде у фебруару, школе широм света и Србије обојене су у ружичасто. Међународни дан борбе против вршњачког насиља, познатији као Дан ружичастих мајица, обележава се у знак сећања на дечака из Канаде који је трпео малтретирање, јер је у школу дошао у розе мајици, како би пружио подршку мајци оболелој од рака. Сутрадан су његови другови, у знак солидарности, сви обукли розе мајице, претворивши тај комад одеће у глобални симбол отпора насиљу.

Борба против вршњачког насиља није више тема о којој се прича једном годишње. У Србији је постала приоритетно питање безбедности, нарочито након увођења нових правила поступања у школама. Док систем покушава да „ухвати корак“ са новим облицима агресије, бројке нас подсећају зашто је сваки разговор о овој теми пресудан.

Статистика у Србији: Бројке као аларм
Најновија национална истраживања спроведена крајем 2024. и током 2025. године износе податке који захтевају хитну реакцију.

Чак 60% ученика у Србији доживело је бар један облик насиља у школи. Најчешћи облик је оно вербално, вређање или исмевање. А у порасту је и дигитално насиље. Велики проблем је што деца која трпе насиље, често ћуте. Чак њих 27% никоме не говоре шта им се дешава, ни родитељима, ни наставницима.

Само у првој половини протекле године, забележено је преко 650 званичних пријава тежих облика насиља у школама.

Према истраживањима УНИЦЕФ-а, свако треће дете у Србији има искуство са неким обликом вршњачког насиља, док између 10 и 15 % трпи насиље учестало или дуготрајно.

Шта систем заправо може и мора да уради
Србија је почетком 2024. године усвојила нови Правилник о протоколу поступања у установама у одговору на насиље, који је школама дао конкретније алате за рад. Систем не сме само да буде посматрач, већ мора да има јасне механизме.

Свака школа има тим који процењује ниво насиља. За најтеже облике, обавезно је да се укључи полиција и Центар за социјални рад. Једна од најзначајнијих новина је могућност да ученик који врши насиље буде удаљен са наставе, док траје дисциплински поступак, како би се заштитила жртва и смириле тензије.

Платформа „Чувам те“

Национална платформа „Чувам те“ омогућава грађанима, родитељима и деци да анонимно пријаве насиље, а систему да прати сваку пријаву до коначног решења.

Школе сада имају протоколе за поступање у екстремним ситуацијама, која би требало да се фокусира на психолошку подршку читавој заједници, након трауматичних догађаја.

Зашто је важно да причамо

Често слушамо фразу „тога је увек било“. Међутим, данашње насиље има нову димензију, оно траје 24 сата. Друштвене мреже су те које дају продужени ефекат. Дете које је малтретирано у школи нема „сигурну луку“ код куће, већ се увреде настављају, путем екрана.

Врло је важно да разговарамо са децом, како би се разбила стигма. Деца не смеју да мисле да је пријава насиља „цинкарење“, већ одговорно понашање. Деца су директни посматрачи оваквих догађаја, те је неопходно да се едукују. Одрасли нису први ред одбране, већ вршњаци који треба да препознају да ово није у реду“.

Друштвени контекст игра важну улогу. Насилни обрасци понашања, говор мржње и поларизација у јавном простору утичу на децу, која често имитирају понашање одраслих.

Она је испред нишког Народног покрета Србије затражила хитно јачање стручних служби у школама и вртићима, обавезне и континуиране програме превенције насиља и транспарентно извештавање о свим пријављеним случајевима и предузетим мерама.

Насиље оставља трагове на ментално здравље, који се лече деценијама.

Систем у нашој земљи данас нуди јасније процедуре него пре, али папир не може да замени људску реакцију. Одговорност је подељена између државе која пише законе, школа које их спроводе и родитеља који морају да граде однос поверења са децом. Циљ није само казнити насилника, већ изградити друштво у којем је емпатија јача од агресије.

Foto: Envato

Милена Марковић Наш портал