Почетна » ЗА И ПРОТИВ Да ли Карађорђевићима треба вратити Бели двор?

ЗА И ПРОТИВ Да ли Карађорђевићима треба вратити Бели двор?

од admin
0 коментар

Жеља Карађорђевића да им врате Бели двор није услишена. Агенција за реституцију недавно је одбила њихов захтев уз објашњење да је посебним законом изричито забрањено враћање права својине над Белим двором. Заступници Крађорђевића најавили су жалбу и поручили да су у крајњем случају спремни да се обрате Уставном суду, а затим и Европском суду за људска права у Стразбуру.

Карађорђевићи су, иначе, тражили имовину која је после смрти краља Александра, оставинским решењем од 27. октобра 1938. подељена на три једнака дела, а захтев за реституцију поднело је десет наследника краља Петра и принчева Томислава и Андреја.

Бели двор налази се на имању површине 135 хектара. Уз Двор, саграђени су кухиња и гаража, као и подземно склониште.

Драгомир Ацовић: А зашто не вратити и све остало?

– Да ли вратити Бели двор Карађорђевићима?“ Ето питања!

држава је ушла у посед те имовине на основу акта о отимачини донетог 1947. године, који је оглашен неважећим од настанка. Дакле, држава поседује нешто што није ни стекла, али то што није стекла не жели да врати!

Драгомир Ацовић, члан Крунског савета

Дакле, зашто само Бели двор, зашто не и све остало? Дакле, право питање би било: а на основу које правде и које логике би држава требало да буде власник неке имовине која има своје наследнике само због тога што је негде написано да држави та имовина треба? А зашто јој то треба? Е, то не пише! Уосталом, држава се изјашњава да не намерава да нешто врати, али то што држава неће да врати и није својина државе! Барем још није. Наиме, држава је ушла у посед те имовине на основу акта о отимачини донетог 1947. године, који је оглашен неважећим од настанка. Дакле, држава поседује нешто што није ни стекла, али то што није стекла не жели да врати! То није ништа чудно за правну логику ове земље после 1945. године, али је крајње егзотично за државу која се данас куне у европске стандарде и правне норме.

Dragomir Acović

Драгомир Ацовић

Из овог првог, следи друго питање: по Уставу сви облици својине су равноправни! Дакле, нешто што припада држави и нешто што припада грађанима те државе правно је исто. Обавеза заштите је нешто друго, али статус заштите и обавеза заштите немају никакве везе са власништвом. Ваљда нешто што припада грађанима Србије није непријатељска имовина коју ваља узаптити и третирати као ратни плен?

Треће питање: Србија је пуна некретнина и покретнина које су у власништву државе или она том имовином располаже. У каквом је стању та имовина? Ко је одговоран за нестанак или уништење (или небригу) о имовини која се налазила у дворовима, а данас није у њима, и не зна се где је, и да ли уопште постоји! Ко је плаћао рачуне и трошкове за потребе корисника дворова од 1945. године до 2001? Из којих средстава, и зашто је то данас проблем, а тада то није био?

Страхиња Секулић: То је свуда државно

Одлука Агенције којом је одбијен захтев породице Карађорђевић за враћање и обештећење Дворског комплекса на Дедињу, донета је на основу Закона о враћању одузете имовине и обештећењу, којом је изричито прописано да се не враћа право својине на Дворском комплексу на Дедињу, чији се статус уређује посебним законом. Агенција је закључила да исти не може да буде предмет враћања нити обештећења.

Треба имати у виду и чињеницу да је Дворски комплекс на Дедињу грађен у периоду од 1924-1936. године, дакле у време Краљевине СХС, односно Краљевине Југославије, на чијем челу је као носилац суверене власти био краљ Александар И Карађорђевић, те да се тиме поставља питање коју је то имовину краљ користио и уживао као носилац суверене власти, а која је била његова лична имовина, што је тешко, али не и немогуће утврдити (најчешће преко извора средстава финансирања).

Бројни примери сведоче да су дворски комплекси, без обзира на данашње државно уређење, имовина државе, града или округа којима припадају

Страхиња Секулић, адвокат

Проблематика питања својине постаје сложенија ако се има у виду и чињеница промене режима из монархије у републику, као и његов изузетан историјски и културни значај. Бројни примери сведоче да су дворски комплекси, без обзира на данашње државно уређење, имовина државе, града или округа којима припадају, односно краља или краљице као носиоца суверене власти, а никако краља као појединца или њихових наследника.

Strahinja Sekulić, direktor Agencije za restituciju

Страхиња Секулић, директор Агенције за реституцију

На пример, Бакингемска палата није приватно власништво краљице као појединца, већ је као и друге дворске палате у Енглеској власништво краљице као суверена, док је Версајски дворац у данашњој Републици Француској, у својини државе, односно града и/или округа којима припада. Сви су значајне туристичке атракције.

Наташа Латковић , Ранко Пивљанин       Блиц

Можда ти се свиди

Оставите коментар