Забрана коришћења мобилних телефона у школама у супротности са образовном политиком државе
Предлог закона којим се забрањује употреба мобилних телефона за ђаке у основним и средњим школама, а који најављује заштитник грађана Зоран Пашалић, у колизији је са постојећом образовном политиком и Стратегијом образовања где дигитализација има важно место.
„Када дете уђе у школу и када почне настава, дете оставља мобилни телефон и узима га тек по завршетку часова. Нема коришћења телефона ни на одморима, осим изузетка деце којој тај телефон служи због њиховог здравственог стања и специфичности њихових болести, наравно то подразумева адекватну лекарску документцију. У свим осталим случајевима наставници би били задужени за комуникацију са родитељима, уколико је то неопходно“, образложио је Пашалић намеру поменутог законског предлога.
Док заштитник грађана мобилне телефоне своди искључиво на овај аспект, образовна политика личне дигиталне уређаје ученика препознаје и као помоћно средство у настави и учењу.
Ово није први пут да се у нашој земљи отвара дилема треба ли забранити коришћење мобилних телефона у школама, недавно је суседна Хрватска најавила да ђацима неће бити дозвољено да их користе и на школским одморима, што је пример које су већ увеле неке земље. У целој причи изостаје податак да у свим тим државама ученици уз себе имају школски дигитални уређај (таблет или лаптоп) и свакодневно га активно користе у настави и учењу, у школи и код куће.
„У нашој земљи, доступност школских дигиталних уређаја ван кабинета за информатику значајно варира. Поједине локалне самоуправе препознале су значај јачања инфраструктуре и донирале мобилне уређаје, најчешће таблете, које би ученици могли да користе у школи и код куће. Ипак, већина школа и даље нема услове да подржи наставу у којој се технологија користи у различитим предметима. Због тога не треба занемарити потенцијал личних дигиталних уређаја ученика као ресурса за учење „, саопштио је недавно Завод за вредновање квалитета образовања и васпитања, поводом полемике у медијима подстакнуте дешавањима у Хрватској.
Из Завода напомињу да би, уколико школа не располаже довољним бројем школских уређаја, вођена и контролисана употреба личних уређаја могла значајно да допринесе развоју дигиталних компетенција ученика и подржи наставу и учење.
„Доступност дигиталних уређаја током наставе пружа наставницима свих предмета могућност да технологију интегришу у процес наставе и учења на начин који обезбеђује њену одговорну, сврсисходну и контролисану употребу у образовне сврхе. Такво окружење омогућава да дигитална технологија не буде само додатак, већ подршка развоју критичког мишљења, сарадње и креативности код ученика“, истичу из Завода.
Из те институције наглашавају да лични дигитални уређаји ученика у школи треба да се користе искључиво на начин који има позитиван утицај на ђачка постигнућа, те да у томе кључну улогу имају наставници.
„Њихова је одговорност да ученицима јасно представе када, како и у које сврхе се дигитални уређаји користе током наставе. Истовремено, школе које забрањују употребу личних уређаја ученика током наставе, а немају довољно школских, не доприносе пуној реализацији законских одредби наведених у Закону о основама система образовања и васпитања“, указују из Завода.
Подсећају на резултате међународног истраживања рачунарске и информационе писмености ученика ИЦИЛС 2023, у коме су наши осмаци показали резултате испод међународног просека.
„Уколико резултате разложимо према нивоима рачунарске и информационе писмености (укупно их има четири) чак 67 одсто ученика у Србији постиже постигнуће које је ниже од другог нивоа, што је демаркациона линија која описује низак ниво самосталности у извршавању основних задатака и низак ниво критичког погледа на коришћење информација из различитих извора. За ученике који нису достигли други ниво писмености можемо рећи да немају задовољавајуће дигиталне компетенције које су потребне за ефикасно, ефективно и сигурно коришћење дигиталних технологија у школи и ван ње“, наводи се у извештају за Србију, уз појашњење да се други ниво рачунарске и информационе писмености сматра минималним стандардом за ефикасно коришћење дигиталних алата у образовању и за омогућавање појединцима да доносе информисане одлуке у дигиталној ери.
страживање је показало и да наставници у Србији у свим фазама наставног процеса (припреми, реализацији и евалуацији наставе) у мањој мери користе информационо-комуникациону технологију (ИКТ) у односу на међународни просек.
Наставници из Србије показују високу самоефикасност у основним ИКТ активностима као што су проналажење и процена наставних ресурса, израда презентација и оцењивање ученика (Ес-дневник). Међутим, она је значајно нижа у области сарадње у дигиталним окружењима, коришћења система за управљање учењем и креирања дигиталних провера знања. Управо ту се, кажу надлежни, отвара простор за питање да ли би доступност личних дигиталних уређаја ученика током наставе могла да промени такву слику.
„Могућност употребе личних уређаја ученика за потребе учења отвара нови простор за развој ‘дигиталне педагогије’, као и за оснаживање наставника у креирању интерактивних, савремених, ка ученицима оријентисаних часова. Такав сценарио подразумева јасне политике на нивоу школе: правила, смернице и културу поверења, како би се осигурала безбедна и конструктивна употреба технологије“, наводе из Завода.
Уместо рестриктивног приступа, стручњаци сматрају да је школама потребна педагошка стратегија која усмерава употребу личних уређаја ученика ка учењу.
„Хибридни модел наставе, дигиталне истраживачке активности, тимски рад у онлајн учионицама, развој медијске и информационе писмености само су неке од реалних могућности за наше ученике. У таквом контексту, свако укључивање мобилног телефона или таблета у наставу добија јасан образовни смисао“, истичу из Завода.
Напомињу да дигитална технологија сама по себи не ствара квалитетно учење, али да то могу да учине само наставници који умеју да је интегришу на прави начин.
„Зато је питање употребе личних дигиталних уређаја ученика у школи више од техничког или дисциплинског питања. Оно је показатељ дигиталне зрелости школе која жели да развије одговорне, мислеће и дигитално компетентне младе људе. Да ли ће школе препознати ову прилику зависи од тога колико су спремне да повезују, а не раздвајају, технологију и педагогију, прописе и потребе, ученике и наставнике“, кажу у Заводу за вредновање квалитета образовања и васпитања.
Кровни закон из области образовања не забрањује употребу мобилних телефона у едукативне сврхе. Уколико школа нема довољно школских дигиталних уређаја, а забрањује вођену, надгледану и контролисану употребу личних дигиталних уређаја ученика током наставе и учења онда недовољно осигурава поштовање законских одредби које се односе на развој дигиталне компетенције ученика.
Треба имати на уму да је последњим изменама Закона о основама система образовања и васпитања прописана обавеза да образовне установе својим интерним правилницима регулишу коришћење мобилних док су ђаци у школи.
У том циљу Завод за вредновање квалитета образовања и васпитања је урадио „Смернице за употребу мобилног телефона, електронског уређаја и другог средства у доуниверзитетском образовању“, које служе школама за израду правилника којим се уређује област употребе мобилних телефона, електронских уређаја и других средстава током трајања школских часова, на одморима, током времена када ученици обављају школске активности унутар и ван школе (укључујући посете, излете, екскурзије, наставу у природи и хибридну наставу).
У том документу јасно пише да је употреба личних мобилних телефона у школи предвиђена искључиво у едукативне сврхе.
Читаво поглавље посвећено је питању коришћења личних дигиталних уређаја као наставног средства, а у њему се, између осталог, наводи да за неке ученике који долазе из неповољног социјалног контекста, коришћење личног уређаја може бити ефикасније од ослањања на уређаје које пружа школа.
Колико ђаци користе технологију?
ИЦИЛС истраживање је показало да у Србији 28 одсто ученика користи ИКТ уређаје у школи свакога дана у школске сврхе, што је нешто мање од међународног просека (33 одсто) док 47 одсто наших ученика користи ИКТ у школи у неке друге сврхе, не за учење. То је више од међународног просека.
С друге стране, ван школе ИКТ у школске сврхе свакодневно користи 52 одсто ученика у Србији, што је више од међународног просека који је 47 одсто. У друге сврхе осим школског учења, ИКТ свакодневно користи 86 одсто ђака ученика у Србији. И ту смо изнад међународног просека.
Foto: freepik.com
В.А Данас
Аутор:
