Почетна » ЗОРАН ЋИРИЋ: ОДБРАНА И ПОСЛЕДЊИ ДАНИ

ЗОРАН ЋИРИЋ: ОДБРАНА И ПОСЛЕДЊИ ДАНИ

од admin
0 коментар

Ауторски текст писца оптуженог за угрожавање сигурности градоначелника Ниша и напредњака Зорана Перишића 

ГЛОСЕ: „Као што сам казао збланутом и нарогушеном тужиоцу, ја сам доказани и признати професионални писац и све што напишем јесте књижевни текст или део неког ширег књижевног дела“ А што се тиче саме оптужнице – то је срамотна клевета, лаж већа и бескрупулознија од комплетних идеолошких програма свих политичких странака у мултипликовано вишестраначкој Србији

 gradonacelnik nisa

Сада, када је и званично подигнута оптужница због мојих атентаторских претензија, могу да кажем да се, коначно, осећам невино и спокојно, почаствовано и задовољно, као мисионар који је испунио своју мисију. Да будем малкице прецизнији и приземнији – осећам се као Андреас Бадер. Ако Србија већ неко време жели да буде клонирана Немачка, онда није довољно да врховни вођа буде „српски канцелар“. Њему је потребан и државни непријатељ по немачким стандардима, а нема веће ноћне море за постхитлеровску немачку елиту од Андреаса Бадера.

Добро, ту је и Улрике Мајхоф, али не знам која кандидаткиња би могла да одигра ту улогу. То ће велики реформаторски ум већ одлучити. И ја не сумњам у његов избор. Напротив, учинио ми је велику част тиме што је показао да моју књижевност схвата не само као неподобну већ и буквално опасну. Сад се види да није Чирић залуд годинама описивао своју књижевност као „герилску и дивљу“.
Ревносни веберовац је врло проницљиво схватио да је тај самозвани Магични прешао сваку границу политичке некоректности. Да, непобитна је истина, одувек сам веровао да уметност мора бити субверзивна, бунтовна и јеретичка – иначе је само академски избљувак. Може ли онда бити веће почасти за једног рокенрол писца него да робија због свог писања?
Као израз дубоке личне захвалности због оваквог специјалног третмана којег ме је удостојио, ево, желим конкретно да помогнем Светом Алеку. Лицемерни чиновници ЕУ и НАТО (инструирани овдашњим НВО агентурама), иако приватно згађени мојим књижевним стратегијама, ипак ће искористити шансу и жестоко критиковати најкооперативнијег српског премијера у иначе квислиншкој историји српских владара. Ствар је бедно предвидљива. Држати у затвору контроверзног, не тако безначајног иако скроз маргинализованог писца – није прихватљиво по било каквим јавним или тајним стандардима ЕУ. Зато предлажем видовитом Вучку следећу тактику: Признајем да сам као заклети антиклерикалик и екстремни левичарски анархиста деценијама писао и говорио све најгоре о СПЦ, исмејавао поповску алавост на „сваки секс“ с властима и сопственом паством. Чак сам ишао тако далеко да сам бившег нишког владику а садашњег патријарха, Трбухозборца Иринеја, безброј пута назвао „велики Сотона“! Е, ту лежи шанса за Алекове преторијанце. Јер, шта је логичније него да ме након такве бласфемије кокне неки православни фундаменталиста? Тако ће велики вођа скратити муке и себи и мени. И још му та ликвидација Магичног може послужити као повод да се обрачуна са проруским крилом у Светом Синоду, који му непрекидно ствара сметње у иначе махерском вођењу светске политике.
Ето, ово је мој скромни допринос рађању нове, просперитетне и дипломатском миру посвећене домовине.

Као што сам казао збланутом и нарогушеном тужиоцу, спомињући му Марсела Дишана као утемељивача принципа изједначавања уметности и живота, ја сам доказани и признати професионални писац и све што напишем – смс, телеграм, разгледница, или белешка на тоалет-папиру, или дневнички запис у блокчету, или коментар неког догађаја у форми новинске цртице – све, баш све јесте књижевни текст или део неког ширег књижевног дела. И ово „противправно исповедање“, као имитација замишљеног интервјуа, јесте књижевно дело. Уосталом, зашто се објављују онолике књиге разговора са свакаквим писцима?
Дакле, ти „претећи смс-ови“ су, у ствари, књижевни искази, написани сочним, жестоким језиком, па су ваљда зато и изазвали одговарајуће реакције. Не кријем списатељско задовољство што сам у тим кратким фрагментима, на врло малом простору, успео уверљиво да дочарам осветнички набој, бес, мржњу, али и фрустрацију због спознаје да је толико жељену акцију немогуће извести, зато јер је главни циљ практично недодирљив.
Иначе, ови фрагменти су део једне големо целине – настали су приликом писања моје „терористичке трилогије“. Први роман из те трилогије се појавио прошле године, у питању је „Зауставно време“, фудбалски трилер испуњен политички мотивисаним и политички контролисаним насиљем. Тамо можете наћи много гадније и опакије емоције од оних које су брижни хуманисти пронашли у тим фамозним смс-овима.
Важна напомена: Ово није промовисање самог себе, зна прецењено читатељство да ја то умем да радим много спектакуларније. Ово је, заправо, ситуација у којој писац постаје јунак сопствене литературе. Патетику на страну, мени је већ пресуђено; да ми је глава прецртана поручено ми је у неколико прилика, на пригодне начине. Напокон, размислите сами: Суд који је ослободио владику Пахомија мора да утамничи Магичног! Они знају да ни по коју цену нећу дозволити другачији исход. Али, манимо се мучеништва – оно је резервисано искључиво само за нашег кракатог, радохоличарског месију.
Када откачимо самосажаљење и егзистенцијалну панику, појављује нам се суштина овог нимало кафкијанског процеса. Елем, без великих речи, ово је одбрана слободе уметничког изражавања у условима политичке коректности. Такође и одбрана тзв. говора мржње, што би морала бити света обавеза сваког писца данашњице. Јер укинути говор мржње значи укинути књижевност. То је један од разлога зашто су оне многоспомињане смс-поруке онако „крволочно“ написане… И то ми није било довољно него сам извео перформанс затвореног типа, тј. послао тако виолентно срочене 4 смс поруке четворици нишких политичара које иначе познајем дуже време. Желео сам да „уживо“ видим како функционише политички дарвинизам на локалном нивоу, како се интриге претварају у званичне верзије, како се манипулише полуистинама и политичким кумствима. А хтео сам и да осетим како је то бити прогоњени човек – управо сам писао о таквом једном лику. И, после свега, иако смо тек на почетку, јесам успео да себи приуштим јединствено искуство, чисту и невероватну књижевну „грађу“.

А што се тиче саме оптужнице – то је срамотна клевета, лаж већа и бескрупулознија од комплетних идеолошких програма свих политичких странака у мултипликовано вишестраначкој Србији. Никада никоме нисам претио на било који начин, ни физички ни психички, ни усмено ни писмено! Зато, народе изборни и изабрани, помозите реформи нашег напредног правосуђа и пронађите, макар у најскривенијој забити заједничке нам отаџбине, једног јединог човека-дете-домаћу животињу, некаквог живог створа који ће посведочити да се Зоран Ћирић икада понашао насилнички. Будите патриоте, спасите власт да бисте спасли себе!

Правда је небеска, моћ је њихова, слава је моја!

 

Зоран Ћирић (данас)

Можда ти се свиди

Оставите коментар

two × 3 =