„Пустите га да му оде душа“, речи су докторке са Клинике за пулмологију Универзитетског клиничког центра Србије (УКЦС), која је „лечила“ Зорана В. (69) (замолио је да остане анониман), пацијента којем је због необјашњивог одлагања једноставне интервенције, како тврди његова сестра Зорица, живот доведен у опасност, након што се из гноја у плућима развила сепса, која га је умало убила. Он је био на ивици смрти када се она умешала у „протокол лечења“, а њени упорни позиви болници, расправа са особљем и борба за братовљев живот, уродили су плодом. Са друге стране, из Клинике за пулмологију негирају наводе које је изнела сестра пацијента и истичу да би такве ствари биле „у супротностима са принципима сваког лечења“.
Са високом температуром, у тешком стању, почетком фебруара Зоран је примљен у Ургентни центар УКЦС.
“Прво су га послали на тријажу, где је чекао да прође цела једна смена, а да га нико од лекара није примио, а притом сво то време није могао да устане са столице, јер није био у стању да стоји. Кад је стигла друга смена, питала сам да ли да га водим кући или ће га неко примити у болницу. Коначно се појавио лекар, који чим га је прегледао, одмах га је упутио на Клинику за пулмологију. На одељењу на којем је лежао, после 14 дана, у понедељак, му је било заказано пунктирање плућа. Међутим, неко од пацијената је у међувремену био позитиван на ковид и лекари су отказали његову интервенцију јер су се сви одједном бавили короном. Само два дана касније, у среду, стање му се погоршало. Упорно је лекарима и сестрама говорио да му је лоше, али га нико није слушао. Тог дана одвели су га на снимање и нису приметили да се из огромне количине гноја у плућима развила сепса“, у разговору за Нова.рс прича Зорица.
Ту ноћ, само два дана после отказане интервенције, телефон на Одељењу није престајао да звони.
„Звала сам наизменично брата на мобилни, али и медицинску сестру на одељењу, на фиксни број. Рекла сам јој да из телефонских разговора које водим са њим, чујем да му је много лоше. То поподне, Зоран, који је и сам лекар у пензији, почео је током разговора са мном да броји, један, два, један, два… Знала сам да се губи, да је све лошије, јер то је метода која га је држала свесним. Када сам га у једном тренутку, по ко зна који пут позвала, јавио се неки непознат глас. Човек је рекао да је са Зораном у соби. Чујем како му прилази и говори ‚јави се, јави се!‘. Међутим он није био у стању да говори, па ми његов цимер из собе саопштава да дише убрзано и кратко и да изгледа као да умире, да је готово. Одмах сам прекинула везу и позвала сестру на одељењу. Викала сам у слушалицу и рекла јој да има пет минута да се створи код Зорана јер ће он умрети. Онда ми је рекла да су лекари отишли код њега, да провере шта се дешава“.
После неколико минута поново је позвала на фиксни телефон.
„Овог пута јавила ми се докторка. Без трунке осећаја, викнула је на мене: ‚Пустите га да му оде душа!’. Уместо да му спашава живот, она ‚пушта његову душу‘. Одговорила сам јој сталожено, али гласно, ‚да је боље за њу, да његова душа нигде не иде, да не би свима са тог одељења отишла‘. Била сам толико бесна, да сам изгубила контролу, да више нисам знала шта причам. У болници нема посета, нисам могла да га видим, обиђем, породицама све саопштавају путем телефона без детаљних објашњења, само кратко, да би на крају докторка пустила пацијента да умре тек тако“, револтирано прича Зорица, која је морала да учини све како би их натерала да бар покушају да јој спасу брата.
Грудни хирург потписао је да Зоран није хитан сличај.
„То је писало у његовом картону, а испоставило се да би им човек умро, да ја нисам непрекидно звала јер лекари и сестре са тог Одељења као да су изгубили сваку врсту емпатије према људским животима и више не реагују ни на шта“, наглашава она.
Ту ноћ Зорана су реанимирали.
„Остао је жив, једва. Спасили су га и одмах пребацили на Интензивну негу. Три дана је тамо био на респиратору, али његова снага и воља надјачале су болест. Екипа лекара и сестара из Јединице интензивне неге савршено је урадила свој део посла, без грешке, за разлику од колега са првог одељења. Да нисам звала и ургирала на сваких неколико минута, он би вероватно данас био мртав. Лекари и сестре игнорисали су моје речи, иако нисам тражила да га дигну из мртвих, већ само да не буду неодговорни и да раде свој посао. На Интензивној се све променило. Тамо су га гледали као мало воде на длану. Лекари са Интензивне рекли су ми да је дошло до озбиљних пропуста на Одељењу и да је тамо добио сепсу, која га је скоро убила. Никоме није било јасно како на снимцима нису уочили огромну количину гноја, која се накупила у његовим плућима и није му давала да дише, и коју је хитно требало пунктирати и избацити, како би могли да виде шта је испод. Током две недеље, колико је лежао на том Одељењу нису нам рекли ни која је његова дијагноза“, објашњава Зорица.
Са Клинике за пулмологију Зоран је отпуштен средином марта.
“Остао је жив, али не могу да заборавим шта је могло да се деси да нисам реаговала. Ово је срамотни пропуст лекара, који се евидентно никога и ничега не плаше, знају да им не можете ништа, јер они једни друге штите“, наглашава ова пожртвована сестра.
Због ситуације у којој се на Одељењу нашао њен брат и односа медицинског особља према њему, Зорица је послала допис директору Клинике за пулмологију.
„Касније сам га у болници и срела. Када сам га питала зашто на мој допис нико није одговорио, упутио ме је на инспекцију и рекао да могу њима да се жалим, али да нисам у праву јер ето ‚брат Вам је жив изашао из болнице, како не видите да грешите‘, добацио ми је. То је било његово оправдање, што ваљда значи да би моје жалбе биле усвојене само у случају да ми је брат умро, у супртоном се не признаје да су лекари погрешили“, наглашава Зорица, и додаје да припрема пријаву коју ће поднети инспекцији Министарства здравља.
На Клиници за пулмологију УКЦС, за Нова.рс међутим кажу, да је поводом случаја пацијента Зорана В., изнет низ неистина о његовом лечењу.
„У нашој клиници никада ниједан пацијент није остављен да умре као што наводи сестра овог пацијента. То је у супротностима са принципима сваког лечења, као и моралним, и не верујем да постоји иједна здравствена установа у Србији која оставља пацијенте да умру. Она је навела да му је отказана пункција плућа, напротив пункције нису отказане него је пацијент адекватно третиран и лечен. Сам емпијем плућа, који је имао, је врло тешко стање са бројним компликацијама и тешким и дуготрајним лечењем, што је и био случај са овим пацијентом. Зато је и лечен у Јединици интензивне неге одакле је успешно опорављен и излечен отпуштен“, објашњава за Нова.рс асс др Михаило Стјепановић, директор Клинике за пулмологију УКЦС.
Он наглашава да је у току унутрашња провера квалитета стручног рада запослених, по налогу директора Клинике.
Foto: Privatna arhiva, Shutterstock
Ана Марковић Нова
