Претпоследња генерација пољопривредника: Србија срља у прехрамбену несигурност

О каквој стратегији пољопривреде да причамо, када Србија будзашто купује месо из ЕУ које би тамо било еколошки уништено. Ми чак за људску исхрану увозимо и отпатке из месне инудстрије са изузетно великим садржајем калцијума, док у ЕУ то није дозвољено ни за кућне љубимце

Стратегија пољопривреде и руралног развоја Србије до 2034. године, чији је нацрт представљен недавно на Одбору Скупштине Србије за пољопривреду, шумарство и водопривреду, као један од основних циљева поставља обезбеђивање прехрамбене сигурности становништва.
Саговорници „Времена“, слажу се да је тај циљ добар, али истичу да је у постојећим условима, посебно са тренутним буџетским издвајањима за пољопривреду – веома тешко остварив.

Проф. др Миладин Шеварлић, председник Савеза пољопривредних инжењера и техничара Србије, каже за „Време“ да се заборавља да је пољопривреда у центру агропривреде, и да је зависна од предфармерског и постфармерског сектора.

„Циљ да се постигне прехрамбени суверенитет, односно прехрамбена самодовољност, је добар, али је питање да ли ће моћи да се оствари. Тешко је имати прехрамбени суверенитет ако немате суверенитет у предфармерском сектору, који производи инпуте, као што су минерална ђубрива, хемијска средства и пољопривредна механизација, и у постфармерском сектору у коме су прехрамбена индустија, трговина пољопривредно-прехрамбеним производима, струка, наука и агробанкарство“, каже Шеварлић.

Он такав положај пољопривредника описује као место између „чекића и наковња“.

„Пољопривредници предфармерском сектору морају да плате високе цене семена, минералног ђубрива и пестицида, било да је реч о домаћим или увозним производима, и да купују скупу увозну пољопривредну механизацију, јер смо уништили две велике фарбрика трактора ИМР, ИМТ и Змај као произвођача комбајна и приколица – што чини ‘наковањ’. ‘Чекић’ је прехрамбена индустрија која нуди цене које углавном не одговарају пољопривредницима или чак уопште не жели да откупљује пољопривредне производе, па пољопривредници могу или да прихвате ниске цене откупа или да бацају производе, као што просипају млеко“, каже Шеварлић.

Претпоследња генерација пољоприврединика
Указује да је садашња генерација пољопривредника вероватно претпоследња која ће обезбедити какву-такву прехрамбену сигурност Србији.

„Зато свима који имају земљу препоручујем да, ако не могу да је обрађују – да је привремено уступе комшијама, без икакве надокнаде, толико да је одржавају у употребљивом стању, и да, кад буде затребало, преузму земљу и почну да производе храну. Ко нема земљу нека нађе свог снабдевача на селу и склопи с њим договор, да бар зна чиме храни децу и своје старе родитеље. Оно што нам већ сада нуде у продавницама није задовољавајућег квалитета, јер ми немамо усаглашене прописе са ЕУ“, каже Шеварлић.

На примеру меса објашњава како то изгледа: у ЕУ месо може да буде најдуже шест месеци у хладњачама, а у Србији годину, и на два дана пред истек тих шест месеци, уместо да буде еколошки уништено, месо из ЕУ се будзашто прода Србији.

„Ми чак увозимо и отпатке из месне инудстрије, машински откошћено месо са костију, са изузетно великим садржајем калцијума, и то се користи у људској исхрани, док у ЕУ то није дозвољено ни за кућне љубимце“, упозорава Шеварлић.

Као један од основних проблема са којима се суочавају пољопривредници наводи енормни дуг пољопривредника за неуплаћене доприносе за пензијско, здравствено о инвалидско осигурање.

„Нису само пољопривредници дуговали држави по том питању, већ и многи радници који су отпуштени, па је пронађен модус да им држава то отпише, односно споји радни стаж. Други велики дуг притиска око 16.500 пољопривредних домаћинстава који су узели кредите од банака и министарства пољопривреде и нису могли да их отплате после глобалне финансијске кризе из 2008. године. Банке су им отписале затезне камате а Министарство није, па су данас више задужени због лихварских камата него због основног дуга и редовних камата“, наводи Шеварлић.

Марифетлуци с аграрним буџетом
Наводи да је на Округлом столу на коме је разматран нацрт поменуте Стратегије указао да су подаци које је за потребе израде нацрта доставила Управа за аграрна плаћања нетачна и рачуноводствено и методолошки.

„Рачуноводтсвено је приказано да је малтене сваке године за пољопривреду издвајано минимално пет одсто из буџета, што није тачно. Осим тога у аграрни буџет се уноси 100 одсто средстава за ИПАРД пројекте, који су 25 одсто финансирају из буџета, а 75 одсто се финасира донацијама Европске уније. Не могу донације из ЕУ да се рачунају као издвајања из буџета за подстицај пољопривреде. Значи, пет одсто средстава из годишњег буџета који се издваја за пољопривреду требало би увећати за оних 75 одсто добијених из ЕУ“, каже Шеварлић.

Указује и да у табели која приказује аграрни буџет у заглављу стоји да је то буџет Министарства пољопривреде.

„Да ли то значи да су путовања министра пољопривреде у иностранство или плаћање казни по судским пресудама против Министарства, али и све плате запослених у Минисстарству пољопривреде, такође урачунати у средства за подстицај пољопривреду? То није аграрни буџет, јер је аграрни буџет само оно што се из пореских прихода издваја за подстицај фармерског сектора или руралног развоја“, каже Шеварлић.

Квалитет увезене хране – на реч
Истиче и да је, када се говори о прехрамбеном суверенитету, Србија релативно мала земља, и по расположивим земљишним површинама и по броју пољопривредника и по броју потрошача.

„И поред тога Србија је себи дозволила луксуз о бесцаринској размени са велесилама у производњи хране као што су Европска унија, Турска, Русија, Индија и Египат. Посебно је погубно потписивање споразума о признавању фитосанитарних сертификата у бесцаринској размени са земљама ЦЕФТА. Ту је проблем што је Србија потписала да прихвата њихова документа о контроли квалитета пољопривредно-прехрамбених производа. Имате онда ситауцију да се приликом увоза контролише свега четири до седам одсто целокупног увоза пољопривредних и прехрамбених производа, док се остатак увози на основу њихових папира, ‘на реч’“, указује Шеварлић.

Као пропуштену шансу за побољшање положаја пољопривреде, наводи и случај финансирања изложбе Експо 2027.

„Да смо милијарде евра за Експо уложили у пољопривреду, могли смо да направимо бар 20.000 хектара под стакленицима и пластеницима у Врањској и Јошаничкој бањи где постоје извори топле воде чиме бисмо елиминисали трошкове за енергију за производњу поврћа и ситног воћа током целе године, или да направимо 20.000 хектара са подземним бушотинама и топлом водом у Мачви и да тако удвостручимо вредност наше пољопривредне производње“, закључује Шеварлић.

Србија да се не стиди што је аграрна земља
Агроекономиста Милан Простран слаже се да је циљ о прехрамбеном суверенитет, односно прехрамбеној самодовољности добар, али да Стратегија мора да покаже шта Србија жели, колико то кошта и одакле новац за то.

„Најбоље би било да што више новца долази из буџета, најмање 10 одсто. Морају се отворити кредитне линије према Евроспкој банци за обнову и развој или према Светској банци како би могле да се инвестирају системи за наводњавање, а пре тога је неопходна ревитализација пољопривредног земљишта, односно рекултивација сејањем трава, јер је наше земљиште осиромашило верменом, па је хумуса мање од два одсто. Србија би требало да остане аграрна земља и да се не стиди тога, а учешће аграра у БДП-у требало би да буде више“, каже Простран за „Време“.

Наводи да би свака земља са аграрним предиспозицијама требало да тежи прехрамбеној сигурности, јер су у временима глобалних криза три основна стуба опстанка: вода, енергија и храна.

Истиче да Србија има посебно изражене пробеме у сточарству, јер је увоз велики, поготово увоз свињског меса и прасади за товљење.

Додаје да Србија и даље код већине прехрамбених производа има самодовољност и суфицит, али да то није случај са месом, млеком и млечних производа чији увоз је веома велик.

Незавидан положај због отвореног тржишта
Да би прехрамбени суверенитет био остварен, наглашава, потребно је интензивирати пољопривредну производњу, повећати квалитет земљишта и окупити мале пољопривредне произвођаче и фармере.

„Да би се постигло повећање више додате вредности пољопривредних производа потребна је здрава и високо развијена прерађивачка индустрија. Имамо земљиште и сировину, али немамо шећеране, уљаре, млекаре и индустрију за прераду кукруза. Ми смо много тога имали, али је много тога нестало и пропало. Србија је у незавидном положају јер је њено тржиште потпуно отворено, а то што смо са Европском унијом ушли у либерализацију у трговини и то нам се сада прилично лупа о главу, а не можемо у рикверц“, каже Простран.

Када је у питању јачање положаја пољопривредних газдинстава и унапређење живота у руралним срединама истиче да је најкритичнија тачка велики број малих и средњих пољопривредних газдинстава.

„Таква газдинства треба учинити конкурентним, што се може учинити само посредством савременог задружног система. Мали произвођачи тешко могу да склапају уговоре са великим компанијама, као што су млекаре, кланице, уљаре и шећеране“, каже Простран уз подсећење да у ЕУ нису најконкурентније велике фарме, као у САД или у Латинској Америци, јер је у ЕУ просечна величина фарме 17 хектара.

Потребна је Пољопривредна комора
Зато истиче да је Србији потребна Пољопривредна комора која би окупљала и организовала мале произвођаче.

Као пример наводи сточарство, које према његовим речима уопште није обухваћено субвенцијама, јер нико не жели да субвенционише домаћинства од неколико крава или свиња.

„Све до пре две године учешће аграрног буџета у укупном буџету било је испод пет одсто, а сада је око седам одсто, док је тај удео у ЕУ 39 одсто. ЕУ на тај начин финансијски може веома добро да подржава своје фармере, који су иначе организовани“, каже Простран.

Када су у питању приговори пољопривредника у вези с тим да се на рачун њиховог рада богате накупци, Простран каже да ће тога бити све док не буде чврстих уговора.

„Удружења пољопривредника нису довољна да би их заштитила од тога, јер удружења нису правна лица и не могу да носе кредитне линије и инвестиције, већ је за то потребан привредни субјект“, закључује Простран.

Фото: ФоНет / Драган Антонић

Бојан Беднар   Време

Аутор: