Данас вам представљамо представу театра „Гроцка на пену од Дунава“, Чекајући сузе у четири чина:
Драма „Чекајући сузе у четири“ почиње Владимировим појављивањем. Он се састаје са својим пријатељем Естрагоном у нади да ће се појавити мистериозни Годо који би значио њихов спас. Годо је за њих представљао оличење човека који ће их извући из пакла окруженог лошим људима. Они почињу да воде бесмислене разговоре све док Естрагон не почиње да изува своје ципеле и да се жали на бол у нози, док га Владимир критикује:
“Владимир: “Никад не занемаруј мале ствари у животу!”
“Кад у нади време траћиш, од ње и болујеш!”
“Ето шта ти је човек – криви ципелу, а грешка му у нози!”
(Након изувања ципеле, и бола који је осећао у ногама)
Након изувања ципеле јавља се питање шта радити сада? Разговарају о догађајима из прошлости, Светом писму и разним темама све док не угледају једно стабло.
Естрагон долази на идеју да се обесе, али немају уже. Владимир предлаже да се он обеси први јер је тежи. Он не жели да остане сам ако се прво обеси Естрагон, а грана пукне кад он буде покушао да се обеси. Ипак то не чине. Њихов бесмислен разговор прекида Поцо који долази са својим слугом Ликијем. Поцо им објашњава неке ствари као и појам сумрака и како пада ноћ. Такође им говори неке ствари о Ликију и они траже од њега да плеше и мисли. Лики покушава, али му не иде баш најбоље.
Након њиховог одласка појављује се дечак који ради за Годоа, а он је нека врста пастира и гласника. Говори им да Годо неће доћи: “Вечерас неће доћи сигурно”. Владимир и Естрагон се растају и тиме се завршава први чин драме.
Други чин започиње на седнице Скупштине ГО Гроцка.
Председник излази за Скупштинску говорницу и указује на стране плаћенике и домаће издајнике који седе у његовим редовима, јер јавни документ ако се изнесе то је удар на државу.
-Нека медији затраже тај документ и добиће, али ви не смете да га износите, узвикује председник.
Из Управе ГО Гроцка управо у том тренутку одговарају медијима да ће тражене информације добити нешто касније, јер нису присутни физички па не могу да им доставе. Или, написаће само да је тaква информација тајна, јер поштују Закон заштите личности.
-Све ће бити транспарентно, поново узвикује председник за говорницом и додаје: и не само транспарентно него ће ускоро бити и хапшења.
Аплауз се ори скупштинском салом. Док аплаудирају, одборници гледају једни друге и питају се, о чему ли овај прича и кога ће сада да хапси…
-Није мени због мене, него због породице, она пати. Не желим да будем у карикатурама, то боли, то је страшно, али није због мене, већ због породице, поново за говорницом узвикује председник.
Чин трећи враћа нас у прошлост. Иста скупштинска говорница, други лик за њом. Ускоро ћу да се обрачунам са новинарима , показаћу ја које су ту битанге, почиње прича.
-Угрожавају мене и моју породицу, ћерку хоће да ми силују. Показаћу ја које су то битанге. Мене мећу у новине и цртају ми све и свашта. Народ ме среће на улици и смеје ми се, узвикивао је председник, а те реченице, испоставиће се касније употребљаваће и на суду .
Након говора председника, сцена прелази на улицу. Рано јутро, магла, слаба видљивост. Неки кршни лик, задаје ударце ногама и рукама лицу којег је претходно оборио на земљу. Из даљине се види светлост, нападач се зауставља и губи се у магли. Ауто осветљава жртву и тада се види да на улици лежи крвав новинар локалног портала којег је спомињао председник. Завршио је у болници на операцији, поломљена му је јагодична кост…
-Нема стани, само гази гази, након инцидента узвикује председников брат..
Затим иде сцена хладне зиме са снегом. У даљини чује се ломљава стакла, пуцањ, врисак. Гори кућа, а у њој двоје старијих људи. Жена ношена адреналином износи свог супруга доста тежег од ње. Он се гуши. Окрећу се заједно ка кући и навиру им сећања. Цео свој живот су уложили у ту кућу. Све фотографије, успомене, материјалне и нематеријалне ствари гутао је огроман пламен.
-Нисам ја кривац што је новинару запаљена кућа. То је медијска хајка који воде поједини политичари против председника странке и мене. Све су то страни плаћеници и домаћи издајници, узвикивао је председник након што се вест о паљењу куће прочула у свету.
Док то изговара, око њега чланови који аплаудирају његовој изјави, подржавајући га у свакој изговореној речи.
Четврти чин, сцене из прошлости и садашњости се преклапају. Исти људи тапшу, председник се смењује за говорницом. Председник из прошлости киван на новинаре, из садашњости на његове. Око њих исти људи, тапшу. Завеса се спушта..
Испред завесе излазе очеви, мајке, ћерке, синови, сестре, браћа.
-Шта вам то треба, убиће вас, видите шта су вам све урадили до сада…
-Видите да то што пишете вам је нанело само невоље, док се они богате и спрдају са вама..
-Зар ја нисам мајка, зар је мој син најгори да се према њему односе као према пашчади…
-Шта је мој отац скривио, па му кућу запалише, а од оних од којих је стигло паљење ни да га погледају…
-Знамо да сте у прави, али зар ви морате народу очи да отворите…
Излазе један по један и причају у грчу и плачу, са видним последицама стреса..
Прекида их завеса која се поново диже. На бини аплаудирају исти људи и вичу: Живео председник, а на место председника поново ново лице.
Представа се завршава…..
*Рубрика „Гроцка на пену од Дунава“ су измишљене приче, испреплетане стварношћу.
