Мој газда одавно укршта домаће и дивље свиње. Има имање близу храстове шуме и пушта крмаче да рију по шуми, а уједно их је*у дивљи вепрови, започиње причу за нашу рубрику, крмача Цвета.
Међутим, наставља причу Цвета, дивље свиње су код нас у Пударце изумрла раса, остали су само хибридни прасићи који доста подсећају на дивље.
Јуче, кад нисам прецркла. Кренем ти ја до шуме, кад имадох и шта да видим. Преко двеста ловаца се окупило и кренули негде.
Мислим у себи, откуд бре ловци у суботу. Знам да нам газда стално причао да се не излазимо из обора у недељу, јер је тада лов. Не сећам се да је нешто причао за суботу.
Елем, одем ја до мојих другара Мике и Жике. То су хибриди од другога газду. Једини ми остали у селу као такви. Људи када нас виде, помало нас се плаше. Сви мисле да смо дивљи, а ми обожавамо да нас људи мазе и хране. Радо трчимо код њих.
Испричам ја мојим другарима шта сам успут видела, они се обрадоваше толиким ловцима. Кажу таман ће да оне питоме фазане што су их пустили по шуми, мало разреде. Толико, да неће морати да деле храну са њима.
Играли се ми тако наше омиљене игре жмурке. Мика жмурио, Жика и ја се крили. А мене нешто стего стомак, репић ми се савио, ма да пукнем. Кажем ја Жики, иди ти се сакриј сам, ја ћу сама. Срамота ме, ако ме потера, са се ис*рем пред Жиком. И тако и би, нађе ја неку ували и помислих ал сад да се олакшам. Таман на пола олакшања зачу ја пуцањ, па још један, па још један.. Као ватромет…
Ууу, преседе ми ср*ње, помислих у себи. Нисам ни завршила посао како треба, кад угледа у даљини исти они ловци што сам угледала мало пре, овде у шуми. Па шта ће овде, помислих, овде бре нема никог сем нас троје..
И онда угледам нешто што ме је пресекло. Жика и Мика у крви. Они обожавали људе, кад ових их убише. Није ми јасно ни што су њих двеста пуцали на њих двоје, али ме након свега одузео неки стра…
Та стра је учинила да се ја одузмем. Хтела сам да бежим, али ми се ноге одузеле. Тачно сам чула једног од ловаца како узвикује „то је то, имамо месо за гулаш, биће председник задовољан“.
Не знам тачно колико је дуго то трајало, али ја сам била скамењена све док нису ловци отишли. Одлучила сам да брже, јаче , боље отрчим до куће, али неким другим путем, да и мене не затегну ловци
И ту се за*ебем. Баш негде на пола пута, ту где је центар села, тамо се изгледа окупили ловци. Чини ми се више кола, него ловаца. Опет сам се скаменила. Па где Цвето баш овај пут изабра, помислила сам у себи, кад неки из кола поче да труби, јер сам му се нашла на сред пута. Побегла би ја, али оћеш, ноге ме не слушају. Скамениле се и не попуштају. Није ми преостало ништа друго него да паднем у шанац и да се правим да сам мртва..
Успело је, тај возач ме заобишао. Видела сам да је то био председник. Дошао је на гулаш којег су направили од мојих другара. Имао је за ревером беџ, тако сам га препознала.
Након свега, глава ми још на раменима, али сам сада некако усамљена.
Ето, љуби вас ваша Цвета и једите што мање меса, здравије је и не може да шкоди и чим видите да је председник окачио неки беџ, бежите колико год можете, јер ће нас побију ловци.
Причу урадио:
Ернесто де ла Серна
