ПИСМО ПОТРЕСЕНОГ ГРОЧАНИНА: Гледао сам девету седницу и најежио се — Хрват на Хрвата у мојој Гроцкој!
Људи, морам да се испишем јер ако не испишем, пукнућу.
Сео сам данас, уљудно, испред телевизора, са шољом кафе и мислио — гледаћу преко Жиг инфа девету седницу грочанске скупштине, видећу шта ради народна власт за нас. Можда чак и нешто добро. Сања човек, шта да вам кажем.
И онда — БУМ. Почело!
Никола Крајновић, шеф одборничке групе СНС-а, само тако, без дизања руке, без јављања, без основног васпитања које добијеш ако си нормално одрастао — почео да добацује одборнику Немањи Тодоровићу. Прекидао га је, вриштао, правио циркус. Председник скупштине морао да прогласи паузу. Десет минута. Као на фудбалу кад неко добије жути картон, само овде нема ни судије, ни картона, ни правила.
Добро, мислим ја. Видео сам ја свашта у грочанској скупштини. Видео сам спавање, видео сам ћутање, видео сам одборнике кад гласају а нису ни свесни за шта гласају — к’о зомбији притискају дугмић. Али ово данас је нешто посебно.
Него, ту долазимо до оног дела где се мени јежи кожа.
Чуо сам, наиме — и ово није анегдота него чиста истина — да је овај Крајновић прозивао Тодоровића да је из Хрватске. Да! Хоће да га дисквалификује, к’о да му је порекло некакав грех. Ама, братко, па и ти си из Хрватске! Оба сте из Хрватске! Па зашто онда вриштите у мојој грочанској скупштини ко да је то ваш завичај, а ја, рођени Грочанин, седим испред телевизора и гледам ово?!
Ја се сећам деведесетих. Сећам се тих слика са телевизора. Запад Хрватске, мушкарци звецкају оружјем, тензије, страх, нерви — цела та атмосфера. Нагледао сам се ових слика. И онда, 2026. године, у Гроцкој, у општини на Дунаву, укључим пренос уживо — и опет! Два човека из Хрватске се свађају ко је „наш“, ко је „странац“, ко прозива кога! Кожа ми се најежила. Буквално. Рекао сам жени: „Јело, искључи, не могу!“
Па ко је, молим вас, ко је уопште дозволио да се ови кандидују у Гроцкој?! Ко их је пустио? Ко им је рекао: „Извол’те, управљајте нашим животима, нашим улицама, нашом обилазницом која ће срушити куће, нашим јавним предузећем са 28 милиона дугова?“
Ја сам староседелац. Ја сам ту. Сваки камен овде познаје моје ципеле. А ови дођу — из ко зна ког краја, из Хрватске, обоје — и почну мени да управљају Гроцком. И онда се свађају ко је „странији“! Па то је к’о да два туриста уђу у моју кућу, седну за мој сто, почну да располажу мојом имовином, а онда се посвађају ко је странац а ко домаћин!
Питам се само — да л’ да пакујем кофере ја, или они?
Јер ако ови остају — а остају, видим ја, нема ту спаса — онда мени у овој општини нема места. Идем ја. Правим се пионир. Наћи ћу неку општину где управљају они који ту живе, а не они који ту само потписују.
Мада, признаћу вам честито — немам ни где да идем. Гроцка ми је цео живот. И зато ми је тако тешко кад видим ово.
На крају, бивши шеф одборника Славко Андрејић је на тачки разно — изволите — критиковао атмосферу. Индиректно. Вешто. К’о да није знао ко прави „циркус“. Па знао је, Славко, знао је. Али кад потребе налажу, и такав циркус може да прође ћутке.
Нови члан општинске већине Иветић, успут, није ни дошао на своје сопствено гласање. Вероватно је бирао кравату за следећу фотографију.
Мени је доста.
Потресен, најежен и уморан, Мика, Грочанин од 1962. године
(Онај прави, рођени, не увезени)
*Налазите се на сатиричној рубрици „Гроцка на пену од Дунава“
Аутор:
