Некад
Певач: Ало Џиги, дај бре, треба ми кинта да купим нову гајбу. Ти си ми менаџер, уради нешто.
Џиги: Могли би неки концерт, нисмо од прошле године. Арена? 30 ‘иљада људи. Закуп, обезбеђење, бина, озвучење… Морамо да дамо и за рекламу. Ту су и разни порези, таксе, полиција и хитна помоћ… И твој бенд тражи део колача, а мој проценат је стандардан…. Чуј, за стан… три Арене, Чаир, два Спенса и бар још десетак концерата по Србији, а можда и два-три у Црној Гори.
Певач: Јбг, шта се мора мора се. Ај среди то.
Сад
Певач: Ало Џиги, дај бре, треба ми кинта да купим нову гајбу. Ти си ми менаџер. Уради нешто.
Џиги: Нема проблема, знаш ме, имам комбинацију. Пера Шлајм, мој ортак из основне, је сад неко мудо у странци. Организоваће он неку свирку за народ. Све он покрива: бину, озвучење, редаре…све. Има и да нас изрекламира и сендвиче народу да подели. Биће лове теби за гајбу, он ће да се угради, нормално, али не брини све чисто кроз папире и наравно мени мојих 20%.
Певач: Е, легенда си. Ај да одрадимо то, а после да видимо и за кола, да заменим овај крш од прошле године. Хаха па тај твој ортак мора да је завршио факултет, испаде бољи менаџер од тебе.
Џиги: Хахаха, ма јок. Основна и ту стао. Странци не требају писмени него сналажљиви. Узму и они свој део. Бизнис је то. И немој са сам те чуо да кукаш ако свираш на вашару. Шта те брига што испрљаш ципеле и образ….чиста лова бре. А и не крадеш. Нису то народне паре, већ државне, а Шлајм је јак к’о држава. Народ га изабрао.
Срдан Милановић
